Koliko dugo će trajati Tramp?!

Foto: Tanjug/AP

Potezi koje povlači Tramp u velikoj meri podsećaju na poteze Ričarda Niksona

Svakoga dana od kad je predsednik Donald Tramp preuzeo dužnost dogodi se nova očigledna sličnost između njegove i zlosrećne administracije predsednika Ričarda Niksona. Za Niksonovog učenika to je sramota bogataša i još jedan znak Niksonove neprevaziđene važnosti. 

Veliki broj problema Trampove administracije i dimenzije različitih istraga o aktivnostima njega i njegovih saradnika u kampanji asociraju na Niksonovu administraciju. Onaj ko je proučavao šta se dogodilo Niksonu može videti siluetu Trampove karijere i pre nego što je telo palo na tlo. 

Sličnosti su upečatljive. Pobrojaćemo neke od njih.

Obojica su se mučili da izađu na kraj sa problemima iz svojih kampanja. Nikson se umešao u Pariske mirovne pregovore iz 1968. i proveo ostatak života pokušavajući to da sakrije. U njegovoj kampanji iz 1972. dogodio se upad u štab Demokratskog nacionalnog komiteta u glavnom kompleksu Votergejta. Nikson nije unapred znao za to ali svejedno je odlučio da sve zataška. Tramp je suočen sa kontinuiranim optužbama da su mu Rusi pomogli u kampanji 2016. godine - optužbama koje bi mogle da potope njegov mandat. 

Otpuštanja

I Tramp i Nikson su otpustili zvaničnike koji su istraživali njihove aktivnosti. Nikson je otpustio specijalnot tužioca Arčibalda Koksa, dok je Tramp dao otkaz direktoru FBI Džejmsu Komiju, čija služba istražuje ruski slučaj. Oba poteza su dovela do političkih potresa. 

Nikson i Tramp izazivaju ogorčenje njihovih politički protivnnika. Demokrate su mrzele Niksona od njegove prve kandidature za Kongres 1946. godine i ta mržnja je samo rasla nakon njegovog procesuiranja Algera Hisa, misteriozne kandidature za Senat iz 1950. i entuzijastičnog prihvatanja uloge Ajzenhauerovog potpredsednika zaduženenog za prljave poslove. Demokrate danas preziru Trampa zbog njegove kampanje protiv Hilari Klinton i bukvalno svega što je od tada rekao ili uradio. 

Konačno, obojica su ušli u rat sa obaveštajnom zajednicom. Nikson je mrzeo CIA, koju je smatrao odgovornom za gubitak izborne trke protiv Kenedija 1960. godine, a čelni ljudi službe su uzvratili istom merom. Tramp smatra da obaveštajna zajednica dopušta curenje tajnih podataka kako bi potkopala njegov mandat. Obaveštajni zvaničnci su znali kako je Nikson pokušavao da mimoiđe obaveštajnu zajednicu kako bi progurao svoje predloge. Sumnjaju na Trampove veze sa Rusijom, a neki od štetnih poverljivih podataka koji su procureli potiču iz obaveštajnih agencija. 

Razlike

Pored svih sličnosti, dvojica predsednika imaju i jasne razlike. 

Nikson je većinu zapaljivih komentara izgovarao privatno, dok Tramp otvoreno podržava bele nacionaliste. 

Nikson je vojsku, koja je doprinosila njegovim problemima, držao na odstojanju, dok je Tramp na najviša mesta u administraciji - šef kabineta, savetnik za nacionalnu bezbednost i ministar odbrane - postavio vojne kadrove. 

Nikson je radio u tajnosti, dok Tramp bukvalno sve radi javno – od divljenja grubim postupcima policije do onoga što njegovi protivnici nazivaju slabo zamaskiranim rasizmom.  

Nikson je bio paranoičan, Tramp nije. Nikson se ponašao kao da mu svi rade o glavi, dok se Tramp ponaša kao da za to ne mari. 

Međutim, najvažnija razlika je u tome što je Nikson bio uspešan. Otvorio se ka Kini, postigao strateški sporazum o naoružanju sa Sovjetskim Savezom i doprineo završetku Vijetnamskog rata. Tramp je uradio malo toga, ako izuzmemo izbor sudije Vrhovnog suda, koji je potvrđen. Osim toga, njegova agenda je osujećena.

Impičment

Neprijatelji obojice predsednika instinktivno su želeli da oni napuste kabinet pre okončanja mandata. Nikson je to i uradio, primoran da se povuče pre otkrića očiglednih prekršaja koji bi doveli do njegovog impičmenta.

Trampova podrška pada iz dana u dan, ali republikanski Kongres još uvek nema aptetita da lansira nekoga od svojih. 

Trampovi neprijatelji su očigledni i nalaze se vuda: od demokrata, preko "nikad Tramp" republikanaca, do međunarodne zajednice, pre svega nemačke kancelarke Angele Merkel i britanskog parlamenta koji ne želi da Tramp poseti London i koji je šokiran što je primoran da sa njim sarađuje.

Niksonovi očigledni neprijatelji su bili demokrate, ali najozbiljniji rivali su dolazili iznutra, počevši od njegovog šefa kabineta, generala Aleksandra Hejga. Daleko od očiju javnosti, u vojsci je postojalo nepoverenje u njegov mandat od samog početka, a nevoljni Nikson je mislio da te sumnje generala Hejga nisu doticale. 

"Masakr subotnje večeri"

Jesu. Hejg je koristio Votergejt - kao i sve ostalo -  da Niksona izbaci iz predsedničkog kabineta. Hejg je stajao iza otpuštanja specijalnog tužioca Arčibalda Koksa i svojevoljnog povlačenja državnog tužioca Eliota Ričardsona i njegovog zamenika Vilijama Rakelšosa. Ovaj nesrećni događaj, poznat pod nazivom "Masakr subotnje večeri", izazvao je nekoliko zahteva za impičment.

Hejg je takođe organizovao curenje podataka o zakonskim problemima potpredsednika Spiroa Egnjua i naterao ga da se povuče, što mu je olakšalo da se reši i Niksona. Ovi detalji su zabeleženi u Kolodnijevom "Tihom puču“ i dodatno prošireni u Lokerovom Hejgovom puču" koji će biti objavljen sledeće godine. 

Koliko dugo će trajati Tramp?

Nikson se povukao mnogo kasnije nego što su njegovi rivali očekivali; razmišljao je o ostavci u maju 1973. ali nije otišao sve do avgusta 1974, kada je shvatio da svakodnevno gubi podršku republikanaca.

Ako Tramp pođe istim putem njih dvojica će biti zauvek povezani u istoriji, uglavnom na užas i jednog i drugog.