OTAC STRADALOG POLICAJCA REAGOVAO NA IZJAVE BLAŽIĆEVE MAJKE: Kasno je sada da se kaje, ništa mi ne znači! Supruga svako veče ČEKA DECU na vratima

Saša Panić, otac brata i sestre Milana (22) i Kristine (19), kojima je u nasumičnoj pucnjavi 4. maja u Duboni presudio Uroš Blažić (21), rekao je danas za naš portal da mu kajanje Uroševe majke, koja je juče govorila za naš dnevni list Srpski telegraf, ništa ne znači, već da ga je to još više povredilo.

- Verujem da je ta Uroševa majka pročitala reči moje supruge Zorice, koja je rekla da bi poručila ljudima da je rastrgnu da je njen sin počinio ovo zlo, pa je zato i ponovila to za vaš list. Ljudi znaju da čitaju između redova. Meni ništa ne vredi to što je rekla, ni da se kaje, ni da se ne kaje. Sada je sve kasno, meni dece nema. Njen sin je to uradio i šta ja imam o toga što je rekla da se kaje? Pa naravno da će reći da se kaju i da što manja kazna bude mužu i da izađe iz zatvora... Svi se oni kaju. Da ona oseća grižu savesti, ona sama bi se ubila. Ne treba niko ništa da joj kaže. Moj sin da je to uradio ja bih se ubio odmah tog momenta, ne treba mi život, ne treba mi ništa. Ne bih smeo da izađem pred ljude, jer bih bio trn u oku svakome, kao što su i oni sada. Tako da, nema lepih reči za njih - naglašava Saša za Republiku.

Uroševa majka Biljana Blažić rekla je u ispovesti za naš list da nema snage da sretne bilo koga od ožalošćenih roditelja, a kamoli da ih pogleda u oči, a Saša kaže da mu ni to ništa ne bi značilo.

- Ne treba mi njihovo saučešće, ništa njihovo mi ne treba. Meni treba samo da oni odgovaraju za ono što su počinili. I to mi nije dovoljno, meni decu ne može niko da vrati. Može da kleči sada i da mi da milione, meni to ne treba. Meni to ništa nije bitno. Ja bih dao sada sve što imam, i kuću i sve, i da izađem na livadu i da sedim, samo da budem sa svojom decom. Kad bi to moglo da se bira, ja bih odmah, ovog momenta, potpisao sve, da izađem iz kuće i sve što imam od imovine pokretne i nepokretne, samo na livadu da izađemo i da živimo, ne treba nam ništa - jedva izgovara Saša u očaju.

On kaže da bi više voleo da se Uroševa majka nikada nije oglasila.

- Mir nemamo jer vidite da ona daje izjave u javnost da mi čitamo i da mi samo diže pritisak i samo da me nervira. Ovo je samo so na ranu što je pričala, pogotovo što je baš reči moje supruge citirala. Oni moraju nešto da smisle, ja to znam. Prvo, da su iole malo obzirni, i da imaju malo mozga, oni ne bi bili živi ovde i ne bi se oglašavali, ako ništa drugo. Da su normalni, njihov sin ne bi uradio to što je uradio. Moj sin je bio policajac i ostavljao je pištolj u kancelariji jer su ga mama i tata tako naučili. Sestra mu je sređivala sobu, pa je mogla da uzme taj pištolj i nešto slučajno da opali. E tako je njega tata naučio. A ti njemu doneseš toliko naoružanje, pa nismo na Kosovu. Toliko naoružanje u jednom mirnom selu u kojem nikada nije bilo teških obračuna, znači, nemam reči. Sad su oni svi ludi, ništa ne znaju, svi su dementni. Te priče neka ostave nekom drugom. Ali dobro, mi čekamo pravdu. I živim za to - naglašava naš sagovornik.

Foto: D. KADIĆ

Nesrećni otac navodi da mu je ubrzo posle gubitka dece pao mrak na oči i da je hteo da presudi sebi.

- Hteo sam da se ubijem iako su moja deca otišla čistog obraza, znači nisu me obrukali, a ja sam hteo da se ubijem posle dva dana. Pa sam onda razmislio i rekao: "Neću, ima da isteram pravdu  do kraja, neću da stanem do tad". Ne može samo Uroš da odgovara, a otac mu doneo svo to oružje. Puška koja je nađena u vikendici kod Uroša ima dozvolu na oca. Pa ako ti imaš tu dozvolu, što nije u tvojoj kući, već si je dao sinu da je nosi u svoju kuću. Sve to ima u policijskom zapisniku, ne pričam ja iz moje glave. Ja sam njih viđao tri puta godišnje, maltene samo u prolazu, svi smo se znali. Tog monstruma nisam ni jednom godišnje viđao. Pitam se kako mu je palo na pamet baš u Dubonu da dođe, a stalno je u Beogradu, nego ovde gde je najmirnije gde se deca nisu ni mrdnula, jer se ne nadaju da će nešto da im se desi u školskom dvorištu - opisuje neutešni čovek.

Od tragedije u kojoj je bez razloga stradalo osmoro mladih prošlo je skoro mesec dana, a Panić kaže da je bol za decom sve jači i jači.

- Supruga još gore reaguje na sve, nego ja. Svaki put kad dođe veče ne mogu da je smirim, pošto smo u to doba navikli da sin dođe s posla i ćerka iz škole, pa da nam pričaju šta je bilo danas, šta će sutra. To ne može da se zaboravi. Pa nije mi ubio kokošku, već oba deteta, a tada je ubio i nas. Mi smo živi, ali smo ubijeni - zaključuje ožalošćeni otac, koji je izgubio oba deteta.

BONUS VIDEO