Dina Vučinić: Novi Sad nije blokaderski grad!

Predsednica Skupštine Novog Sada Dina Vučinić jedna je od najeksponiranijih političarki Srpske napredne stranke u Vojvodini. Poslednjih meseci našla se u centru političkih sukoba koji su usledili nakon tragedije na Železničkoj stanici, brojnih protesta i blokada, kao i burnih sednica novosadskog parlamenta.

PROČITAJTE JOŠ: Boris Bratina: U Srbiji imate revolucionare koje štite policija i strane službe

U razgovoru za emisiju Ozloglašen govori o tome zašto smatra da Novi Sad nije „blokaderski grad“, kako vidi političku situaciju u Srbiji i Vojvodini, odnosu prema opoziciji, istrazi pada nadstrešnice, vojvođanskom separatiz i ponovnom aktuelizovanju priče o pozivnom broju +384, kao i o tome da li Aleksandar Vučić slobodno može da dođe u Novi Sad. Vučinić se osvrće i na svoje izbegličko iskustvo iz Hrvatske, život u Novom Sadu i političke napade kojima je, kako kaže, bila izložena zbog svog porekla i političkog angažmana.

Da li u Novom Sadu i dalje postoji ta podela između starosedelaca i onih koji su se kasnije doselili?
To zavisi od toga ko vodi grad i kakvu atmosferu stvara. Moja porodica i ja smo u Novi Sad došli 1992. godine i zaista smo se lepo uklopili. Prošli smo mnogo toga, ali nikada nisam imala osećaj da sam građanka drugog reda. Poslednjih godina stvorena je atmosfera u kojoj se pokušavalo predstaviti da rođenim Novosađanima pripada sve, a onima koji su se doselili ništa. Smatram da je veoma loše kada se takve podele politički
zloupotrebljavaju. Međutim, moje iskustvo je potpuno drugačije. Pravi Novosađani su ljudi širokog srca. Mene i moju porodicu lepo su prihvatili i nikada nisam imala osećaj da sam došla sa strane. U Novi Sad sam krenula u prvi razred osnovne škole i ceo život sam se osećala kao da sam ovde rođena.

PROČITAJTE JOŠ: DRAGOLJUB KOJČIĆ: Sloboda ima cenu, ali nema alternativu

 

Foto: Republika

Da li je uopšte moguć dijalog sa opozicijom u Novom Sadu?
Veoma teško. Smatram da je predsednik Aleksandar Vučić od početka političke krize pokušavao da pokaže da se na mržnju ne odgovara mržnjom. Mnogi su očekivali oštriju reakciju, ali mislim da je njegova ideja bila da dobro na kraju pobedi zlo i da ne smemo da upadnemo u isti obrazac ponašanja kao oni koje kritikujemo.
Kada je reč o radu Skupštine grada, opoziciji je omogućeno sve što joj po zakonu i poslovniku pripada – vreme za diskusiju, pravo da predlaže, glasa i učestvuje u radu. Međutim, umesto da ponudi rešenja, stekla sam utisak da je ostala samo na politici sukoba i mržnje.

PROČITAJTE JOŠ: Jelena Trivan: Blokaderi teraju investitore i sabotiraju projekte, a svi građani Srbije plaćaju cenu!

 

Foto: Republika

Da li je Novi Sad i dalje epicentar političkih tenzija u Srbiji ili se situacija smiruje?
Mislim da ćemo prave odgovore o svemu što se dešavalo nakon pada nadstrešnice tek dobiti. Na mestu tragedije bila sam desetak minuta nakon nesreće, a potom i u Zavodu za transfuziju krvi, gde me je ispred zavoda dočekala Mila Pajić. Već tada sam se suočila sa optužbama i pozivima na ostavku, što mi je pokazalo da je određeni politički narativ formiran gotovo istog trenutka kada se tragedija dogodila. Po mom mišljenju, da se nesreća dogodila u nekom drugom gradu, obojena revolucija bi krenula odatle. Međutim, Novi Sad je zbog svih prethodnih političkih okolnosti, delovanja dela nevladinog sektora i priča o vojvođanskom separatizmu bio pogodno tlo da upravo odavde krene obojena
revolucija. Danas je situacija značajno drugačija. Grad nije stao – nastavljaju se ulaganja u obrazovanje, izgradnja škola i vrtića, vodoprivredu i druge infrastrukturne projekte. Novi Sad ima najveći budžet u svojoj istoriji i razvoj se nastavlja.

Foto: Republika

Koliko je danas vojvođanski separatizam zaista politički uticajan?

Kada govorimo o vojvođanskom separatizmu, važno je reći da on nije nastao tokom aktuelne političke krize. Po mom mišljenju, ta ideja postoji već decenijama. Smatram da je važnu ulogu u tome imao Bojan Pajtić, koji je 2009. godine insistirao na novom Statutu Vojvodine. Taj statut je, po mom mišljenju, davao elemente državnosti Vojvodini, zbog čega je veliki deo njegovih odredbi kasnije oborio Ustavni sud. Nakon toga usledila je i Deklaracija o Vojvodini iz 2013. godine, kojom se, po mom mišljenju, dodatno razvijala ideja da Vojvodina dobije znatno šira ovlašćenja. Upravo zato smo iste godine organizovali veliki skup protiv vojvođanskog separatizma. Ironično je da je tada Bojan Pajtić govorio kako se na vlast ne dolazi preko ulice, već isključivo na izborima. Danas se često mogu čuti potpuno drugačije poruke. Smatram da je promena vlasti u Vojvodini 2016. godine zaustavila takvu politiku. Da se to nije dogodilo, pitanje je u kom pravcu bi se razvijala Pokrajina.

Ponovo se govori o pozivnom broju +384 kao simbolu vojvođanskog separatizma. Pre nekoliko dana Novi Sad je osvanuo sa grafitima „+384“, što je uznemirilo mnoge građane. Taj broj se godinama vezuje za ideju da Vojvodina jednog dana dobije sopstveni međunarodni pozivni broj, odnosno status države. Zato smatram da takvi grafiti nisu slučajni i da šalju određenu političku poruku. Međutim, ne verujem da većina građana podržava takvu ideju. Novi Sad je miran grad i ljudi ne žele
podele niti separatizam. Kada biste danas pitali građane da li žele da Vojvodina bude država, uverena sam da bi odgovor bio odričan.

Kako gledate na istragu pada nadstrešnice i tvrdnje da se odgovornost pokušava prebaciti isključivo na državni vrh?
Ako zanemarimo uvezanost političara Đokića, Nenadića, Bojovića i njihove zajedničke večere i druženja, jedna činjenica mi posebno smeta i ne mogu da pređem preko toga. Zašto su dokazi uklonjeni već dan nakon tragedije i ko je tačno doneo odluku da se tako brzo interveniše na samom mestu nesreće? Posebno je sporno što je prostor ispred Železničke stanice očišćen pre nego što su sve relevantne institucije mogle da izvrše detaljan uvid i dokumentovanje, što ostavlja prostor za ozbiljne sumnje u način vođenja celog postupka. Ako je cilj zaista bio da se utvrdi puna istina i odgovornost, ostaje nejasno zbog čega nije sačekan završetak svih neophodnih uviđajnih radnji. Na kraju moramo analizirati rad tužilaštva koje je bilo direktan deo obojene revolucije i kako su se
određeni političari i aktivisti nevladinih organizacija ponašali.

Pojedini opozicioni političari tvrde da Aleksandar Vučić više ne sme da dođe u Novi Sad. Kako na to gledate?

To je narativ koji su blokaderi pokušali da nametnu, ali nema veze sa stvarnošću. Aleksandar Vučić je više puta dolazio u Novi Sad – bio je na Sajmu, obilazio radove na Fruškogorskom koridoru i mostu, jednom od najvažnijih infrastrukturnih projekata za Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju. Novi Sad dobija dva nova mosta i sasvim je prirodno da predsednik obilazi tako značajne projekte. Uskoro planiramo i veliki skup na koji će Aleksandar Vučić biti pozvan. Uverena sam da će ga građani Novog Sada dočekati na lep način, bez obzira na to što će njegovi politički protivnici pokušati da ospore i taj događaj.
Mislim da je najveći problem to što pojedini politički akteri pokušavaju da stvore utisak da nekome treba zabraniti kretanje ili dolazak u određeni grad. To nisu pokušali da nametnu samo Aleksandru Vučiću, već svima koji drugačije misle. Srpska napredna stranka je svakodnevno među građanima, razgovaramo sa penzionerima, mladima i
svim Novosađanima. Zato verujem da se stvarno raspoloženje građana najbolje vidi na ulici, a ne na društvenim mrežama ili u političkim kampanjama zasnovanim na mržnji. Mislim da ljudi ne žele podele i da politika koja se zasniva isključivo na mržnji ne može dugoročno da dobije njihovu podršku.