DRAGOLJUB KOJČIĆ: Sloboda ima cenu, ali nema alternativu

Dragoljub Kojčić pripada generaciji srpskih intelektualaca koja je političko i društveno sazrevala u vreme socijalističke Jugoslavije. Filozof, publicista, nekadašnji narodni poslanik i dugogodišnji društveni komentator, tokom decenija ostao je dosledan temama koje su obeležile njegov javni rad – slobodi mišljenja, nacionalnom identitetu, kulturi i obrazovanju.

U razgovoru za emisiju „Ozloglašen“ Kojčić govori o svojoj buntovnoj mladosti, dugoj kosi i sukobima sa komunističkim vlastima, o tome koliko se pojam slobode promenio od njegove generacije do danas, kao i o značaju karaktera i lične doslednosti. Govori i o mogućnosti dijaloga među ljudima različitih političkih i ideoloških uverenja, položaju Srbije između velikih sila, ulozi kulture u očuvanju identiteta, značaju udžbenika i obrazovanja, ali i o tome zašto veruje da nijedno društvo ne može da opstane bez svesti o sopstvenoj istoriji i kulturnom nasleđu.

Foto: Republika

Poznati ste kao politički filozof i konzervativni mislilac, ali ste u mladosti važili za buntovnika sa dugom kosom. Koliko je to tada predstavljalo problem?

- Moji gimnazijski dani protekli su između 1968. i 1972. godine. Nisam bio nestašan dečko, nisam pravio probleme u tom smislu, ali jesam dovodio u pitanje stvari koje su se predstavljale kao neupitne. Sećam se da je jedna profesorka tvrdila kako nauka demantuje postojanje Boga. Ja sam joj odgovorio da to nije tačno i da su mnogi veliki naučnici, od Njutna do Ajnštajna, na različite načine promišljali religiju i metafizička pitanja. To nije bilo dobro primljeno. Drugi razlog zbog kojeg sam odudarao od okoline bila je rok kultura. Odrastao sam na Dorćolu, u vreme kada su hipi pokret, rok muzika i nova kulturna strujanja snažno uticali na mlade. Duga kosa, drugačiji način oblačenja i interesovanje za tadašnju svetsku muziku bili su svojevrsni izraz slobode i potrebe da čovek bude svoj. Zbog toga sam često bio na meti kritika i nerazumevanja. Danas, sa ove distance, mislim da je najvažnije što sam sačuvao pravo da mislim svojom glavom. Čovek može da menja stavove, može da uči i sazreva, ali ne bi smeo da odustane od sopstvenog karaktera.

Foto: Republika

Pomenuli ste da su zbog duge kose čak pokušali da vas udalje iz škole. Da li vidite neku vezu između buntovništva vaše generacije i današnjih mladih ljudi koji protestuju?

- U psihološkom smislu, mladi ljudi svuda u svetu nose određenu energiju pobune. Međutim, postoji važna razlika između autentične pobune i političke zloupotrebe te energije. Ja nisam dozvoljavao da moja energija mladosti bude zloupotrebljena za političke svrhe. Verovao sam da su demokratija i srpski nacionalni interes važni i da se za slobodno društvo treba boriti kroz sopstvene stavove i odgovornost. Zbog takvih stavova često sam imao problema. Nakon trećeg razreda gimnazije praktično mi je sugerisano da nastavim školovanje na drugom mestu. Kada sam prešao u drugu školu, suočio sam se sa pritiscima i nerazumevanjem. Ipak, to iskustvo me je naučilo da čovek mora da ostane dosledan sebi, čak i kada zbog toga trpi posledice. Kada danas pogledam unazad, najvažnija lekcija iz tog perioda nije ni duga kosa ni sukobi sa profesorima, već saznanje da čovek mora da sačuva karakter. Stavovi se mogu menjati, ali karakter ostaje.

Foto: Republika

Koliko mala država poput Srbije danas živi pod pritiskom velikih sila i kako se sa tim izazovom može izboriti?
- Džon Kenet Galbrajt je u knjizi Anatomija moći pokazao da je moć često sama sebi dovoljan razlog. Ona postoji zato što može da postoji i nastoji da se širi.
Nakon Hladnog rata stvorio se utisak da će svet biti trajno organizovan oko jednog centra moći i jednog sistema vrednosti. Međutim, pokazalo se da istorija nije završena. Danas živimo u svetu koji postaje sve više multipolaran, sa nekoliko važnih političkih, ekonomskih i kulturnih centara moći. Mislim da je upravo u tome šansa za Srbiju. Umesto da bira između različitih blokova, ona treba da vodi računa o sopstvenim interesima i da gradi odnose sa različitim partnerima. Svet postoji kroz različitost kultura, tradicija i pogleda na svet. Zbog toga mislim da je opasna svaka ideja koja pokušava da nametne jedan model mišljenja kao jedino prihvatljiv. Srbija može da opstane samo ako sačuva sopstveni identitet i sposobnost da razume svet u svoj njegovoj raznolikosti.

Foto: Republika

Bili ste vršilac dužnosti direktora Zavoda za udžbenike. Koliko su udžbenici važni i koliko je važno da domaći autori učestvuju u njihovom pisanju?

- Naravno da je udžbenik izuzetno važan, naročito kada je reč o pitanjima naše identitetske istorije. U našu identitetsku istoriju svakako spada i problem Jasenovca. Ta tema je dugo bila potpuno skrajnuta. Kada sam ja učio istoriju, a kasnije i kada sam gledao iz čega uče mlađe generacije, imao sam utisak da je Jasenovac sveden na svega nekoliko rečenica. Smatram da je to pogrešno. Zato sam sa velikim poštovanjem doživeo film Zorana Zafranovića Djeca Kozare, jer je na veoma upečatljiv način prikazao jedan od najstrašnijih događaja u istoriji srpskog naroda. Međutim, identitet jednog naroda ne čuva se samo kroz istoriju. On se čuva i kroz kulturu. Naša kultura se pokazuje u književnosti, filmu, umetnosti i svemu onome što jedan narod stvara. Mi imamo autentičnu kulturu i upravo kroz tu kreativnu kulturu pokazuje se identitetski kapacitet jednog naroda. Zato pitanje udžbenika nije samo obrazovno, već i kulturno pitanje.

Koliko je danas uopšte moguće da ljudi koji imaju potpuno različita mišljenja sednu za isti sto i razgovaraju bez sukoba?
- Verujem da je to ne samo moguće, već i neophodno. Tokom života razgovarao sam sa ljudima najrazličitijih uverenja i to nikada nije predstavljalo prepreku za razgovor.
Međutim, postoji jedan uslov. Da bi dijalog bio moguć, svako mora da bude svoj čovek, da ima izgrađen stav i spremnost da sasluša drugoga. Razgovor ne podrazumeva da se saglasimo oko svega, već da prihvatimo pravo drugog da misli drugačije. Možemo da se razlikujemo po političkim uverenjima, religiji, kulturnim ukusima ili pogledu na svet, a da ipak razgovaramo normalno i sa međusobnim poštovanjem. Upravo u tome i jeste smisao dijaloga. O tome je pisao i Martin Buber u knjizi Ja i Ti. Suština svakog istinskog susreta jeste da prihvatite drugog kao ličnost, a ne kao etiketu ili političku kategoriju.
Različitost mišljenja nije problem. Problem nastaje onda kada jedna strana više nije zainteresovana za razgovor, već samo za nametanje sopstvene istine.