TRAGIČNA PRIČA O UBIJENOM DEČAKU IZ RIBNIKARA! Nakon Dušanovog ubistva, majka mu se UBILA, a otac za njom preminuo!

Dušan Jovanović, četrnaestogodišnji dečak, koji je išao u osmi razred Osnovne škole ''Vladislav Ribnikar'' ubijen je na najsuroviji način i to samo zato što je bio Rom.

Naime, 18. oktobra 1997. godine, posle porodičnog druženja, pecanja i košarke, trebalo je da kod kuće uživa u omiljenoj televizijskoj emisiji, umesto toga, oko devet sati uveče, napadači, pripadnici ultradesničarskog pokreta "skinhedsi'' su ga ispred prodavnice blizu Slavije u Beogradu oborili na zemlju, cokulama ga šutirali u glavu, a onda ga udarali i delom otkinutog oluka. Bili su samo tri godine stariji od njega, a ubice su osuđene na deset godina maloletničkog zatvora u Valjevu - izašli su na slobodu u aprilu 2004. godine.

- Tog dana kada je izgubio život, otišao je jedan deo mene - rekla je njegova sestra Duška Jovanović, za BBC na srpskom.

Foto: youtube.com/RUDAR 7

Ubistvo Dušana je pokrenulo proteste protiv nasilja nad Romima, a onda su organizovali borbu za sopstvena prava u Srbiji.

- To je bio događaj koji nas je prvi put isterao na ulice - rekao je Osman Balić, direktor Yurom centra iz Niša i predsednik predsedništva Lige Roma - stalne konferencije romskih udruženja građana.

Na mestu tragedije su postavljene dve spomen-ploče sa slikom ubijenog mališana. Jednu su podigli otac i majka, a drugu Unija Roma Srbije na desetogodišnjicu smrti 2007., a u beogradskom naselju Mirijevu, odakle se kasnije porodica odselila, godinama se održava memorijalni turnir u malom fudbalu.

Te kobne subote je Dušan sa majkom Milicom bio kod dede u Mirijevu, a prema rečima njegove sestre, radio je ''sve ono što najviše voli'' - igrao košarku i šah, a stigao je da ode i na pecanje.

Iako nije želeo da ide kući, krenuli su ka Slaviji zbog oca koji je morao na posao u treću smenu.

- Bila sam u drugom stanju, pa me je terao da jedem, a pošto nisam mogla, rekao mi je: 'Moraš, moraš, ako nećeš ti, hoće beba'. To su bile poslednje reči koje mi je uputio - priseća se Duška.

- Brat je svako veče voleo da uzme koka-kolu i pomfrit i da gleda kečere (američke profesionalne rvače) - ispričala je Duška i dodala da je to bio razlog zašto je otišao to veče do prodavnice:

- Otišao je i nije se više vratio.

Foto: youtube.com/RUDAR 7

Kako ga nije bilo deset minuta, a prodavnica se nalazila odmah pored njihovog ulaza, izašao je da ga potraži.

- Zatekao je brata kako leži na betonu ispred radnje, niko mu nije prišao. Jedna ruka je bila ispružena, druga na stomaku, a oči su bile otvorene, nije bilo krvi - priča Duška Jovanović.

Dušanov otac je najpre pomislio da je pao, a onda mu je opipao puls, nije ga bilo. Za njim je na ulicu i istrčala i majka, a na mesto zločina su već stigla kola Hitne pomoći i policija.

- Majka je gledala kako pokušavaju da ožive brata, ali mu je vrat bio polomljen, tako da nisu mogli da mu pomognu.

Ištvan Fendrik i Milan Čujić su Dušana tukli do smrti. 1998. godine su osuđeni na po 10 godina maloletničkog zatvora i upućeni na izdržavanje kazne u Kazneno-popravni zavod za maloletnike u Valjevu. Posebnim rešenjem kazna im je umanjena, pa su uslovno pušteni na slobodu aprila 2004.

Obojica su tokom suđenja govorili da su bili pripiti te noći, te da „nisu išli sa ciljem da nekog ubiju, već da se sve završi na batinama".

Porodica Jovanović je nedugo posle tragedije prodala stan i odselila se iz Beogradske ulice, prvo u Marinkovu baru, a onda u Mirijevo gde su podigli kuću.

- Majka Milica je mnogo teško to podnela, kako bi sišla ispred zgrade, tako je gubila svest, a za tih šest meseci, koliko su još bili na Slaviji, dva puta je pokušala da se ubije - govori Duška Jovanović i ističe da je majka ipak uspela da se ubije 2015. godine.

Godinu dana kasnije i otac Aleksandar je preminuo.

Foto: youtube.com/RUDAR 7

Njihova ćerka Kristina, rođena tri godine posle Dušanove smrti, tada je ostala sama, pa je Duška postala njen staratelj i dovela je u Švedsku gde živi od 2002.

Do tog kobnog dana, Jovanovići su vodili normalan, porodičan život. Roditelji su radili dva posla kako bi Duški i Dušanu obezbedili ugodno odrastanje. Njih dvoje su najviše vremena provodili zajedno, ''delili su dobro i loše''. Zajedno su išli u obdanište, a kasnije i u školu „Vladislav Ribnikar".

- Kroz maglu se sećam da je jedan dan došla vaspitačica da me pozove jer Dušan neće da sedne na nošu. Otišla sam u njegovo odeljenje, on je seo, a ja sam ga držala za ruku i čučnula pored njega - prisetila se Duška.

Srpski jezik im je bio maternji, romski nisu ni znali, a roditelji su ih, priča ona, vaspitali da persiraju i godinu dana starijim osobama. Brata pamti kao povučenog, stidljivog i poslušnog plavookog dečaka koji je voleo sport.

Foto: Ilustracija: Pixabay, Yotuube/RUDAR 7

Kako je Duška rekla, Dušan je neposredno pred smrt živeo u konstantnom strahu od skinheda koji su se okupljali ispred dva dragstora u blizini njihove kuće - kod Pravnog fakulteta i na uglu Beogradske i Njegoševe ulice.

- Mi smo živeli između, tako da on nikada nije smeo sam da ide tamo - naglašava njegova sestra i ističe da se radovao što će postati ujak i želeo je da se, ukoliko bude devojčica, zove Kristina. Samo dve nedelje nakon bratovljeve smrti, Duška je rodila sina, koji nosi Dušanovo ime.

Na Dušanovu želju porodica nije zaboravila, pa je tri godine kasnije njegovo omiljeno žensko ime ponela mlađa sestra.

Sećanje na Dušana Jovanovića nisu izbledela ni 25 godina kasnije.

- Ja na brata mislim stalno i nije istina ono što kažu ljudi da vreme leči rane - ne, ne bude lakše, bude možda još teže. Svakim danom se pitam kako bi on izgledao danas, sigurna sam da bi nam život bio skroz drugačiji - on bi isto bio oženjen, imao bi porodicu, majka i otac bi isto živeli i sve bi bilo drugačije - sa setom u glasu govori Duška.

Podsetimo, Dušan Jovanović je išao u Osnovnu školu ''Vladislav Ribnikar'' u kojoj je 3. maja 2023. godine, trinaestogodišnji Kosta Kecmanović izvršio masovno ubistvo u kom je usmrtio devetoro svojih vršnjaka i čuvara škole.

BONUS VIDEO