POTRESNA ISPOVEST VASPITAČICE JELENE IVKOVIĆ: Akušersko nasilje i tragedija porođajne sale u Sremskoj Mitrovici

U današnjem društvu, gde bi medicinska struka trebalo da predstavlja stub poverenja i bezbednosti, vesti o akušerskom nasilju ginekologa iz Sremske Mitrovice bacaju u senku sumnje na integritet i bezbednost porođajnih sala. Ovaj slučaj dodatno dobija na težini kada se u obzir uzme da je porodilja podnela tužbu ne samo zbog nasilja, već i zbog tragičnog gubitka novorođenčeta.

Doktor, suočen sa ozbiljnim optužbama, tvrdi da je postupao u skladu sa protokolom. Ššta tačno znači "raditi po protokolu" u porođajnoj sali? Kako se osigurava bezbednost majki i novorođenčadi u trenucima koji bi trebalo da budu najradosniji u njihovim životima? Kada stvari krenu po zlu, ko snosi odgovornost? U emisiji "Uranak" razgovaramo sa vaspitačica iz Rume Jelenom Ivković, advokatom Irenom Stajić i prof. dr Oliverom Kontić.

Vaspitačicu iz Rume Jelenu Ivković, 2022. godine, porađao je optuženi akušer Marko Maksimović iz Sremske Mitrovice, čija je beba preminula u porodilištu u Novom Sadu zbog komplikacija tokom porođaja

Ranije smo pisalo o ovom slučaju, detalje možete pogledati ovde.

- Porodila sam se 25.10.2022. godine pod nadzorom istog ginekologa, Marka Maksimovića, u bolnici u Sremskoj Mitrovici.  Imala sam apsolutno poverenje u njega, sve je proteklo bez ikakvih problema, nisam imala nikakve sumnje. Odlučila sam se za privatnu praksu kod njega kako bih osećala dodatnu sigurnost tokom porođaja, imajući nekoga poznatog u bolnici. Iako sam privatno birala njega, bila sam spremna da me porađa u državnoj bolnici. Moj termin bio je 18. oktobra, ali s obzirom da sam premašila termin, u dogovoru sa doktorom, 24. oktobra sam posetila njegovu privatnu ordinaciju. Tada mi je njegova babica dala vaginaletu kao deo indukcije, kako smo prethodno dogovorili. Nakon primljene terapije, otišla sam kući, ostajući u stalnom kontaktu sa babicom. Doktor je tog dana bio dežuran u bolnici u Sremskoj Mitrovici. Nakon dva sata, kontrakcije su počele, pa sam otišla na prijem. Na CTG-u su zabeležene kontrakcije, a doktor je došao. Babica mu je saopštila da imam snažne bolove i kontrakcije koje su bile intenzivne. U tom trenutku, ja nisam bila svesna situacije, samo sam osećala bolove. Doktor me je pregledao i saopštio da sam otvorena jedan prst, preporučujući smeštaj u apartman koji sam insistirala da koristim. Važno je napomenuti da mi nije naplaćen boravak u apartmanu nakon izlaska iz porodilišta, jer je doktor tako odlučio - priča Jelena.

- Uprkos tome što sam govorila da ću se onesvestiti zbog bolova, one su mi govorile da glumim, da sam nekulturna i razmažena, nevaspitana, da ne znam gde sam došla. Takođe, rekle su mi da ne glumim i da ja ne mogu tako da ih uznemiravam. Sve to traje od 16 časova, do tri ujutro. Babica Mirjana Grabić došla je sa pospana , klimala je glavom i pitala me je: "Šta je?". Ja kažem mislim da mi je pukao vodenjak, a ona mi govori da sama pokupim vodu i da dođem. Obišao me je lekar jednom, kada sam mu poslala poruku i dao mi je injekciju, ali to mi nije pomoglo, što sam i javila oko 12 sati . U 3 sata me je ponovo pregledala babica, gde mi je ona ponovo odbrusila i rekla mi da je već tri ujutro i da ona mora da spava, kao i da sam ja još ptvorena tek jedan prst - govori Jelena Ivković i nastavlja: 

-  Sve vreme sam fina, kulturna, lekaru sam poslala poruku da mi je loše i da gubim svest, došao je pogledao me je i rekao mi je da sam otvorena oko 2 do 3 prsta, dao mi je inekciju, mislim da je bio buskopan. Oko 12 mu opet šaljem poruku u kojoj mu pišem da mi i dalje nije dobro, tada dolazi druga doktorka, koja mi govori isto. U tri sata kada me je pregledala babica, u tom trenutku mi se grči noga i krenula je kontrakcija, zbog čega ne mogu da pomerim nogu na stolu. Kada sam je zamolila da sačeka sekund, a usput sam joj i objasnila o čemu se radi, ona mi je rekla: "Ajde više pomeri tu nogu, ako misliš da te pregledam. Pogledaj koliko je sati, ja moram da idem da odmorim". Kada me pregledala, rekla mi je da sam otvorena jedan prst, dok su doktori govorili drugačije. Vraćam se u apartman i ona mi kaže da spavam. Moja porodica je te večeri pozvala da vidi šta se dešava sa mnom, druga babica je došla do mene da mi kaže kako je uznemiravaju i da me pita zbog čega zovu i da im kažem da ih više ne uznemiravaju. Oko pet sati ujutru pozivam doktora da povraćam, da sam iscrljena i da me hvata nesvestica, ako može da dođe. On dolazi oko pola sedam ujutru, pregleda me i govori mi da idem u ambulantu. Odlazim tamo i od tada ga uopšte ne vidim, pripremaju me za porođaj, uključuju mi indukciju, gde babica Spomenka mi govori gde ja treba da šetam, a ja joj govorim da ne mogu. Ona mi odgovora, da sam znala da radim te stvari, a sada glumim neke bolove. Govori mi da smo sve iste, razmažene. U 11:30 popodne, kada je već bilo pred sam porođaj, tražila sam epidural, zbog velike dioptrije koju imam, da ona treba da dođe u svako doba kada meni pukne vodenjak, jer u Mitrovici nema vikendom i noću anesteziologa. To mi je bilo jako bitno, jer ne mogu da se porodim bez epiduralne anestezije. Hvatam babicu za ruku i govorim joj da zove bilo kog anesteziologa da mi da epidural i da ću ukoliko se to ne desi skočiti kroz prozor i da ću se ubiti, jer ja više ne mogu da izdržim. Tu su se uspaničili, doktor Alen koji je bio u toj sali je zvao doktora, da se sa mnom ništa ne dešava. Oko podne dolazi anesteziolog i priprema me za epidural, gde me deset puta bode, govori mi kako ne želi da sarađujem i kako mi je kičma kriva. Ispred mene stoji njen asistent koji govori da sam ja opuštena. Gde ona meni govori da će da pozove svoju koleginicu i da ako ona bude mogla da mi da epidural, ako ne ona ne zna šta sa mnom da radi. Koleginica je uspela iz trećeg puta da mi da epidural, gde meni trne desna noga i ja im to govorim, dok mi oni objašnjavaju da to tako treba. Tom prilikom mi je oštećen nerv i imam pad stopala, utrnut mi je deo od kolena do prstiju. Išla sam na fizikalne terapije i još uvek nisam vratila stopalo - priča Jelena i otkriva šta se dešavalo tokom porođaja: 

- Doktor se pojavljuje u jedan sat, dolazi u salu, pregleda me i isto govori da sam dva na tri prsta otvorena. Daje mi dodatnu indukciju. Kada sam ga pitala šta čekamo, rekao mi je da krenem da se otvaram. U 14:20h je moja porodica zvala da vide šta je sa mnom, jer od šest ujutru, kada sam im rekla da idem u porođajnu salu nemaju nikakvu informaciju o meni. Babica Spomenka im govori da je porođaj u toku i da zovu za 20 minuta, jer će tada sve biti gotovo. Porođaj je krenuo sam kao porođaj, a kada to kažem to, mislim pakao. Kreće nasilno spuštanje bebe laktovima, spuštao mi je bebu po stomaku sa oba svoja lakta, to je tako išlo. On je pozvao babicu drugu da mu ona asistira i da ona isto to radi sa druge strane, da sa svom svojom težinom oboje mi guraju stomak, ja gubim svest i dobijam kiseonik. Kada mi krene kontrakcija, ja počinjem da guram, to je sada trajalo, ne znam koliko vremenski. Između tih pauza, babica čačka telefon, dok joj doktor govori da treba da ponove proces, a ona mu govori da dolazi samo da odgovori na poruku, jer joj sin ide u tri sata na rođendan, pa ne zaboravi. Dok su mi oni gurali stomak, babica Spomenka mene dodatno seče, gde ja ne osećam ništa. U 15.02 se porađam, a doktor odlučuje da me porodi vakumom u 21. veku. Kada to kažem, mislim da je mogao da se uradi carski rez i da ne dođe do čega je došlo - priča Jelena kroz suze i dodaje: 

- Kada je beba rođena, pokret babice koji je pokazala doktoru bio je da srce ne radi. U tom trenutku vidim moje dete da ne plače, skidaju mi moj kiseonik i daju bebi. Beba je ispred mene na nekom stolu i bebice je odnose u neki ćošak u koji odlazi i dr Marko. U roku od nekoliko minuta, iza sebe osećam paniku i zvuk klompi kako ostali doktori silaze. Osećam da je gužva koja u tom ćošku traje 40 minuta. Nakon nekoliko minuta čujem bebine otkucaje. Napominjem da je goran rođen bez srčane radnje i gde je reanimiran i intubiran. U tom trenutku nema ni neonatologa, pedijatra, gde sve to obavlja anesteziolog. Na aparatu sam čula bebine otkucaje. U tom trenutku sam samo rekla "Hvala, Bogu", misleći da je konačno sve u redu. Ja kako ih pitam šta je sa mojom bebom i da li je sve u redu, ne dobijam odgovor. Kada je doktor došao da me ušije, pitala sam ga da li je sve u redu, a on miodgovara da će biti. Postaje vrlo grub i počinje da se dere kako on ne može da radi u takvim uslovima i da on nema adekvatne uslove za rad. Gde babica poziva instrumentarku da dođe da mu asistira, gde ona dolazi i on počinje i nju da vređa, kako ne zna da radi, itd. Sve se to završava, kada sam ih pitala da li ću videti bebu, ne dobijam odgovor. U tom trenutku mi prolazi kroz glavu krađa beba. Ja i dalje ne znam da je moje dete u lošem stanju. Oko pola pet dolazi pedijatar, govori mi da beba nije dobro i bebu odnose hitno za Novi Sad. Pružaju mi papir da potpišem da sam videla bebu, ali ja u tom stanju nisam želela ništa da potpišem. Tražim im telefon, kako bih pozvala svoju porodicu, jer se sat vremena niko ne javlja na telefon. Gde mi pedijatar govori da mi telefon nije dozvoljen u sali. Dobila sam telefon od jedne divne babice koja je došla u smenu, koja me je uhvatila za ruku i koju kada sam pitala da li će sve biti u redu, rekla mi je biće sigurno, jer devojka u tom trenutku ništa nije znala, ali je meni u tom trenutku to jako značilo. Pozvala sam supruga i roditelje, rekla im da sa bebom nešto nije u redu, a doktor nakon što je završio ušivanje, staje mi iza glave i pita me zbog čega paničim toliko, jer beba ide u Novi Sad zbog daljih ispitivanja, kojih nema ovde u Mitrovici. U tom trenutku sam mu rekla da mi se skloni, jer ne želim da ga vidim i čujem, kao i da ne mogu da ga razumem. Molim babice samo da me iznesu iz te sale na krevet, gde meni ista ona noga koja mi je sad oštećena bukvalno leti, ja sa njom ne mogu da vladam. Niko mi i dalje ne govori ništa i dalje šta je sa mojim detetom. Babica koja me je uhvatila za ruku, uspela je da zamoli da ipak vidim svoje dete koje je bilo u inkubatoru. Bio je prelep i u tom trenutku nasmejan, a meni je kroz glavu prošlo da liči na svg tatu. Rođen je sa 3.700 gr i bio je dugačak 50cm. Došla je doktorka Đermanović iz Novog Sada, koja je zaista bila divna. Sve vreme dok je Goran boravio u toj bolnici, saopštila mi je kakva je procedura, da ona meni ništa sada ne može da kaže i da pozovem oko 20h uveče, kako bi mi dalan neke informacije. Kada sam ih pozvala, govore mi da je tu metoda hlađenja 72 sata, kako bi dete odmorilo mozak. U otpusnoj listi su naveli da je beba rođena 25.10, a otpuštena 27.10, što nije tačno, jer je beba transportovana isti dan. Doktora nakon porođaja više nisam videla. Moj suprug ga je zvao mnogo puta, ali mu se nije javio - nastavlja Jelena svoju tragičnu priču:

- Na ulazu u Novi Sad, doktor je pozvao mog supruga i objasnio mu da nisam dovoljno gurala, da se beba zaglavila u karlici, te da su se stvari komplikovale. Obavestio ga je da ću ja biti otpuštena kući u četvrtak ili petak, dok će beba biti puštena kući u sredu. Naglasio je važnost boravka bebe na svežem vazduhu. Nakon te informacije, nikakav kontakt više nije uspostavljen s njim, niti se ikada javio na telefon. Pri mom otpuštanju iz bolnice, dobili smo istu rečenicu - da će beba biti stabilna i da će kod kuće biti tokom naredne nedelje. Međutim, beba se rodila s ozbiljnim oštećenjem mozga, koje je nastalo usled komplikacija tokom porođaja. Naredna tri meseca dete je provelo u bolnici, a suprug i ja smo svakodnevno putovati iz Žarkovaca kako bismo ga posetili. Briga o Goranu bila je izuzetna, svi lekari i medicinsko osoblje bili su kao roditelji prema meni. Osmog februara stigao je telefonski poziv od načelnice bolnice koja mi je izjavila saučešće i obavestila me da je Goran preminui. Pre Maričinog događaja, na svojim društvenim mrežama sam već pisala o situaciji, ali nisam dobila ovakvu podršku. Razmišljali smo o tužbi i drugim koracima, ali jednostavno nisam bila u stanju tada - kaže Jelena i dodaje: 

Goran je preminuo, nosio je sa sobom devet dijagnoza. Prema rečima, uzrok njegove smrti bio je globalna situacija koja je rezultirala oštećenjem mozga. Tokom celog procesa nije se ni jednog trenutka razmatrala mogućnost carskog reza, niti su lekari pružili odgovarajuće informacije ili razgovarali o opcijama.

- Njihovo ponašanje bilo je izuzetno grubo. Iako sam razmišljala o mogućnosti podnošenja tužbe, nisam bila u psihičkom stanju da se time bavim nakon svega. Nakon sahrane, suočila sam se sa stvarnošću biranja spomenika umesto planiranja rođendana. Kada sam saznala za Maricin slučaj i videla slike njene bebe, osećaji su se ponovo probudili. Apelujem na sve žene koje su prošle kroz slično iskustvo ili su bile žrtve bilo kakvog oblika nasilja da ne ćute, već da pokušaju nešto promeniti, koliko god to bude moguće - zaključila je Jelan Ivković u emisiji "Uranak" na televiziji K1.

BONUS VIDEO: