ZAŠTO JE PUTIN OPSEDNUT UKRAJINOM?! Zapadni mediji veruju da su otkrili najveću tajnu ruskog predsednika: Rečenica kojom je dočekao Buša 2008. SVE OTKRIVA!

Moramo nešto da učinimo ili ćemo je izgubiti.

Navodne su to reči ruskog predsednika Vladimira Putina nedugo nakon što je stupio na vlast kada je upitan o statusu Ukrajine. Dilema je to koja ga, kako piše Dejli telegraf, muči već jako dugo, a koja je, kako ocenjuje britanski list opterećen likom i delom šefa Kremlja, uzrokovala neke od najdramatičnijih trenutaka njegove vladavine, uključujući diplomatske krize, dve revolucije i rat na prostoru bivše republike SSSR.

No, sada se postavlja pitanje hoće li Putin, navodi Telegraf, stajati iza najveće invazije koju je Evropa videla od Drugog svetskog rata. Takođe, nejasno je šta bi ruskog predsednika podstaklo na tako veliki rizik i zašto Ukrajina, uprkos svim naporima koje Rusija preduzima, izmiče iz njenog "zagrljaja" više nego kada je, tek preuzevši vlast, šef Kremlja bio zabrinut zbog toga?

List navodi kako odgovor na to pitanje zavisi koga pitate. Prema nekima, Putin je etnički nacionalista koji želi da zauzme ruske zemlje, KGB-ovac odlučan u nameri da nanovo izgradi svoj voljeni Sovjetski Savez. Drugi, pak, smatraju da je on samo još jedan ruski vladar koji želi da zauzme strateške pozicije na granicama Zapada.

Ističe se kako nešto istine ima u svakoj od tih tvrdnji. Naime, nezavisna Ukrajina predstavljala bi izvor glavobolje za svakog ruskog lidera. Kontrola nad Kijevom, kao i plodnom pontsko-kaspijskom stepom, koja se prostire na severnoj obali Crnog mora, krucijalni su za ekonomsku i vojnu sigurnost Rusije još od 17. veka. Treba razmotriti i da je Krim sa svojim Sevastopoljem strateški izuzetno značajan čak i bez pretnje od NATO. 

Foto: Tanjug/AP

- Putin pritom smatra kako su Rusi i Ukrajinci jedan narod i to po etnicitetu, jeziku i rodbinskim vezama koje povezuju milione. U sad već notornom istorijskom eseju koji je prošlog leta objavljen na stranicama Kremlja Putin je rekao kako Rusi i Ukrajinci nisu samo jedan narod, nego i da su ih zlonamerno razdvojile strane sile. Ukrajinci su taj esej doživeli kao pokušaj opravdavanja ruskog udara na njihovu nezavisnost - navodi Telegraf i ističe kako je problem i "sovjetski revanšizam".

- Putin ima lične traume nastale tokom kolapsa SSSR te je, još kao KGB-ov pripadnik, govorio o svom očaju zbog raspada zemlje. Ipak, ruski predsednik ipak nije komunista i često se pogrešno uzima njegova izjava da je raspad Saveza bio "najveća geopolitička katastrofa 20. veka", jer ona nije bila izraz imperijalističkih namera nego socijalne otuđenosti naroda. Putin ipak nikad nije skrivao svoj cilj da obnovi status velesile kakvu je Moskva držala tokom tog razdoblja, pa nije pogrešno verovati da je zveckanje oružjem prema Ukrajini deo plana kako bi se zastrašio NATO i vratilo ga u vreme devedesetih - zaključuje britanski list. 

Ukrajina je tako postala sredstvo za prekrajanje hladnoratovske karte Evrope.

Andrej Iljarionov, bivši Putinov ekonomski savetnik, veruje da je on sasvim opsednut granicom s Ukrajinom kao i misticizmom koji se uz nju povezuje. Tvrdi da je čak bio prisutan kada je sve počelo, 2002. u Lenjingradu, na važnoj istorijskoj lokaciji srednjevekovne pravoslavne civilizacije Kijevske Rusije.

Foto: pixabay.com

Naime, iako se istina o tačnom mestu prapočetka civilizacije nikad nije otkrila, veruje se da je to baš Kijev, dok drugi kažu kako se radi o lokaciji u Rusiji, Staraya Ladoga nastaloj 862. godine, te da je život tamo pokrenuo viking Rurik, a da su nakon dvadeset godina njegovi naslednici prešli u današnju ukrajinsku prestonicu. Na 1140. godišnjicu Rurikovog dolaska Iljarionov je hteo da Putin dođe da obiđe arheološke lokalitete i da pošalje poruku kako nema nikakve potrebe da se postsovjetska Rusija oseća inferiorno ili necelovito bez Kijeva i Ukrajine. Rusija je ukrajinski stariji brat, hteo je da poruči,ali se taj plan izjalovio.

- Moja ideja je propala. Okrenuo se prema meni i rekao - Kijev je bolji. Kao da se nešto promenilo u njemu, kao da je tada dobio tu ideju koja je vrlo jednostavna - ponovo zauzeti Kijev - rekao je Iljarionov.

 

 

Putinova prva prilika da "učini nešto" u vezi sa ukrajinskim problemom pojavila se 2004. kada je skandalima obeležen ukrajinski predsjednik Leonid Kučma zatražio njegovu pomoć u pronalasku naslednika nakon završetka njegovog drugog mandata. Putin nije bio oduševljen predlogom da se na čelo države postavi Viktor Janukovič, bivši guverner Donjecke regije koji je iza sebe imao i nekoliko kaznenih presuda. No, bio je daleko bolji od protivkandidata i vođe opozicije Viktora Juščenka, koji je bio odan Zapadu i želeo je da vidi Ukrajinu u NATO i EU.

Putin je zato morao da povuče poteze da se Ukrajina zadrži u "ruskoj orbiti". Poslao je političke savetnike da u diskreciji pomognu Janukovičevoj kampanji, a Kremlj je doneo niz odluka o pomoći Kijevu kako bi Janukovič stekao simpatije birača. Istovremeno su na teren poslati i obaveštajni timovi koji su imali zadtak da prikriju muljaže na izborima, a još nije službeno utvrđeno ko je pokušao da otruje Juščenka u to vreme.

Nedugo pre izbora Putin je otišao u Kijev i stajao je uz Janukoviča na velikoj paradi, a zatim na ukrajinskoj televiziji hvalio ukrajinsku ekonomsku politiku. Ako je i razmišljao o aneksiji teritorije, tada to još nije pokazivao. Štaviše, poručio je da niko ne pokušava da obnovi Sovjetski Savez.

Rekao je da je bolje fokusirati se na ekonomske probleme i probleme životnog standarda te da će se "mnogi problemi rešiti sami od sebe i neće predstavljati pretnju ruskim nacionalnim interesima, dostojanstvu i sigurnosti".

Čim je Janukovič proglasio pobedu, a Putin mu je telefonski uputio čestitke, na kijevskom Trgu nezavisnosti počeli su da se okupljaju demonstranti. Tvrdili su da su izbori lažirani i tražili ponavljanje, do čega je i došlo nakon mesec dana protesta poznatih kao "Narandžasta revolucija". Na ponovljenim izborima predsednik je postao Juščenko, a Putinovi planovi su propali.

Foto: printskrin

Telegraf ističe kako nije jasno zašto je Kremlj bio toliko slep oko događaja u Kijevu te zime.

Neki smatraju da se radi o lošem radu obaveštajnih službi. U svojoj knjizi iz 2016. ruski politički novinar Mihail Zigar ​otkriva kako su brojni ruski obaveštajni operativci Moskvu informisali kako nema razloga za brigu, iako je situacija na terenu bila vrlo zabrinjavajuća. Putin je zato postao uveren da razlog njegovog neuspeha ne leži u uverenjima Ukrajinaca već u radu neprijateljskih stranih sila. Narandžasta revolucija ga je, štaviše, učvrstila u uverenju da su EU i SAD neprijatelji s kojima se mora boriti za prevlast nad Ukrajinom.

Naredne četiri godine Moskva i Kijev stalno su se sukobljavali, naročito oko Juščenkovog plana o pristupanju zemlje NATO. Tadašnjem američkom predsedniku Džordžuj V. Bušu tako je Putin na NATO sumitu u Bukureštu 2008. rekao: "Morate da razumete, Ukrajina nije stvarna država". Iako te reči nikad nisu službeno potvrđene, otkrivaju pozadinu Putinovih namera. Međutim, Ukrajina za njega još nije bila izgubljena.

Foto: Tanjug/AP

Do narednih izbora 2010. ukrajinska je javnost već bila prezasićena unutarnjim sukobima u redovima organizatora Narandžaste revolucije, a Janukovič, koji je obilato savetovan od strane američkih "spin doktora", u drugom je krugu tesno pobedio dotadašnju heroinu Juliju Timošenko.

No, nije zaustavio ukrajinske prozapadne ambicije. Stranačke izbore Janukovič je, naime, dobio obećavši savezništvo s EU.

S druge strane, Putin se nije predavao. U javnim nastupima je bio blag rekavši kako o svemu treba da odluči Ukrajina, dodavši da će Rusija poštovati njihov izbor, ali i da su zabrinuti zbog mogućih ekonomskih posledica. Novinarima ipak nije promakla rečenica kako "šta god da se dogodi i gde god da Ukrajina ode, uvek ćemo ostati zajedno jer smo jedna nacija".

Bila je to novost u Putinovom nastupu. Za razliku od javnih intervjua, u privatnim se razgovorima nije suzdržavao od svojih težnji za Ukrajinom.

Veruje se da je 9. novembra te godine održao sastanak s Janukovičem gde mu je navodno pretio drastičnim sankcijama ako nastavi da pregovara s EU. Bivši guverner ukrajinske regije Zakarpatije potvrdio je kako je Putin direktno pretio Janukoviču da će anektirati deo teritorije, uključujući Krim, one sekunde kada stavi potpis na dogovor o saradnji s EU. Šta god da je uistinu rekao, čini se da je imalo učinka, jer je Janukovič odložio potpisivanje sporazuma. Ipak, Putin je još jednom pocenio stavove Ukrajinaca.

 

 

Na centralnom trgu Majdan odmah su počele da se pojavljivljuju gnevne mase i započela je nova, ovog puta znatno krvavija revolucija. Puna tri meseca ukrajinska prestonica je bila bojno polje, demonstranti su bacali Molotovljeve koktele na policiju, a ukrajinske snage koristile su šok bombe i gumene metke i pravo bojno oružje protiv njih. Ubijeno je mnogo učesnika protesa, ranjeno još više, a Janukovič je pobegao iz zemlje. Putin je nastavio da veruje da se radi o američkoj podvali te je odlučio da reaguje. U samo nedelju dana ruski vojnici zauzeli su Krim, a na "referendumu o ujedinjenju" je donesena odluka o pripajanju tog dela Ukrajine Rusiji, što je bio proces koji je završen već do marta 2014. Ruski agenti krenuli su s lobističkim akcijama na jugu i istoku Ukrajine, gde je uglavnom rusko stanovništvo, a kada je izbio rat i Putin poslao vojsku u Ukrajinu, počeo je diktirati uslove tadašnjem predsedniku Petru Porošenku.

Tako bi, prema mirovnom sporazumu "Minsk II", Ukrajina ostala celovita, samo bez Krima, ali se obavezuje promeniti ustav i dati veću autonomiju regijama s ruskim stanovništvom na istoku zemlje. Tako je Putin uz malo zveckanja oružjem dobio ono što je godinama pokušavao diplomatijom - rusku kontrolu nad ukrajinskom spoljnom politikom. Odnosno, barem je tako mislio, jer osam godina kasnije čini se kako se suočava s novim neuspehom.

Dva uzastopna ukrajinska predsednika jednostavno su odbila da prihvatiti ruske uslove, smatrajući ih političkim samoubistvom. Ugovor s Evropom je potpisan, a Kijev je napustio ideju o neutralnosti i ponovo je pokrenuo pregovore s NATO savezom o primanju u članstvo.

Zato Putin sada, objašnjava Telegraf, preti da će se vratiti s još više oružja kako bi "završio započeti posao", ali pitanje je koliko će u tome biti uspešan.

On nikada nije živeo tamo, kažu analitičari, i ne poznaje područje, a njegovo razumevanje situacije je bazirano na stavovima Viktora Medvedčuka, ukrajinskog preduzetnika koji je kum njegovoj deci.

 

Jedno od ključnih pitanja je jezik, jer Kremlj veruje kako će se ruski govornici na jugu i istoku bespogovorno prikloniti ideji ujedinjenja s Rusijom. Međutim, stvarna lingvistička karta mnogo je komplikovanija. Čak i u nekim delovima Donbasa gde je snažna proruska politička opcija govori se ukrajinski ili njegovi dijalekti. Uostalom, ističe list, govorenje nekog jezika ne znači nužno da je ta osoba nacionalnošću vezana ili odana nekoj zemlji.

Velika analiza zaključuje se podatkom da je godinu dana od potpisivanja mirovnog sporazuma Minsk II Rusija podigla veliki spomenik Vladimiru Velikom u Moskvi, vladaru Kijeva koji je Ruse na tlu pored današnjeg Kremlja preobratio na pravoslavlje u 9. veku. Svima je bila jasna simbolika tog gesta. Ipak, list se na kraju pita vidi li Putin zaista sebe vladarom drevnih Rusa i da li je spreman da pošalje vojsku na Ukrajinu. Verovatnije je da nije ali, zaključuju, teško se može očekivati da će odustati od svoje opsesije.