OVAKO ĆE IZGLEDATI SUPERKONTINENT: A evo i kako je sve izgledalo pre 500 godina

Australije nema, a Amerike su samo grubo nacrtane. Od tada, kartografi su pravili sve preciznije verzije ovog kontinentalnog uređenja, ispravljajući Merkatorove greške, kao i predrasude između hemisfera i geografskih širina koje su nastale njegovom projekcijom.

Ali Merkatorova mapa, zajedno sa ostalima koje su izradili njegovi savremenici iz 16. veka, otkrila je zaista globalnu sliku Zemljine kopnene mase – perspektivu koja je od tada opstajala u glavama ljudi, piše Bi-Bi-Si.

Ono što Merkator nije znao je da kontinenti nisu uvek bili ovako uređeni. Živeo je oko 400 godina pre nego što je potvrđena teorija tektonike ploča. Kada se posmatraju položaji sedam kontinenata na mapi, lako je pretpostaviti da su fiksni. Vekovima su ljudska bića vodila ratove i sklapala mir oko svog dela ovih teritorija, pod pretpostavkom da je njihova zemlja – i zemlja njihovih suseda – uvek bila tu i uvek će biti. Međutim, iz perspektive Zemlje, kontinenti su lišće koje lebdi preko jezera. A ljudske brige su kap kiše na površini lista. Sedam kontinenata je nekada bilo sastavljeno u jednu masu, superkontinent zvan Pangea. A pre toga, postoje dokazi za druge koji se protežu više od tri milijarde godina: Panotiju, Rodinija, Kolumbija/Nuna, Kenorland i Ur. Geolozi znaju da se superkontinenti raspršuju i okupljaju u ciklusima: sada smo na pola puta.

Dakle, kakav bi superkontinent mogao ležati u budućnosti Zemlje? Kako će se kopnene mase kakve poznajemo preurediti na duži rok? Ispostavilo se da postoje najmanje četiri različite putanje koje bi mogle ležati ispred nas. I pokazuju da će živa bića na Zemlji jednog dana boraviti na sasvim drugoj planeti, koja više liči na vanzemaljski svet.

Za geologa Žoaa Duartea sa Univerziteta u Lisabonu, put ka istraživanju budućih superkontinenata Zemlje započeo je neobičnim događajem u prošlosti: zemljotresom koji je pogodio Portugal jedne subote ujutru u novembru 1755. Bio je to među najjačim potresima u poslednjih 250 godina. , ubivši 60.000 ljudi i poslavši cunami preko Atlantskog okeana. Ono što ga je činilo posebno čudnim je njegova lokacija. „Ne bi trebalo da imate velike zemljotrese u Atlantiku“, kaže Duarte. "Bilo je čudno." Zemljotresi ove razmere se obično dešavaju na ili u blizini velikih zona subdukcije, gde okeanske ploče uranjaju ispod kontinenata i tope se i troše u vrelom omotaču. Oni uključuju sudar i uništenje.

Međutim, zemljotres iz 1755. dogodio se duž "pasivne" granice, gde okeanska ploča koja leži ispod Atlantika glatko prelazi u kontinente Evrope i Afrike. Duarte i kolege su 2016. godine predložili teoriju o tome šta bi se moglo dogoditi: šavovi između ovih ploča mogli bi da se raspliću, a možda se nazire veliki pukotina. „To bi mogao biti neka vrsta zaraznog mehanizma“, objašnjava on. Ili kao staklo koje se raspršuje između dve male rupe na vetrobranskom staklu automobila. Ako je tako, zona subdukcije bi mogla biti spremna da se širi od Mediterana duž zapadne Afrike i možda sve do Irske i Velike Britanije, donoseći vulkane, izgradnju planina i zemljotrese u ove regione.

Duarte je shvatio da bi, ako se to dogodi, moglo dovesti do konačnog zatvaranja Atlantika. A ako bi i Pacifik nastavio da se zatvara - što se već dešava duž "vatrenog prstena" koji ga kruži - na kraju bi se formirao novi superkontinent. Nazvao ju je Aurica, nazvan po tome što bi nekadašnje kopnene mase Australije i Amerike bile u njegovom centru.

To bi izgledalo ovako:

Foto: Davies et al

Nakon što je Duarte objavio svoj predlog za Auriku, zapitao se o drugim budućim scenarijima. Na kraju krajeva, njegova putanja nije bila jedina putanja superkontinenta koju su geolozi predložili. Tako je počeo da ćaska sa okeanografom Matijasom Grinom na Univerzitetu Bangor u Velsu. Njih dvoje su shvatili da im je potreban neko sa kompjuterskim sposobnostima da kreiraju digitalne modele. „Ta osoba je morala da bude neko malo poseban, kome nije smetalo da proučava nešto što se nikada neće dogoditi u ljudskim vremenskim okvirima“, objašnjava on. Ispostavilo se da je to njegova koleginica Hana Dejvis, još jedan geolog sa Univerziteta u Lisabonu.

„Moj posao je bio da pretvorim crteže i ilustracije prošlih geologa u nešto što je kvantitativno, georeferencirano i u digitalizovanom formatu“, objašnjava Dejvis. Ideja je bila da se stvore modeli na kojima bi drugi naučnici mogli da se nadograđuju i usavršavaju. Ali to nije bilo jednostavno. "Ono zbog čega smo bili nervozni je da je to tema neverovatno plavog neba. Nije u istoj vrsti kao običan naučni rad", kaže Dejvis.

"Hteli smo da kažemo: 'U redu, mi razumemo ovoliko o tektonici ploča nakon 40 ili 50 godina. I toliko razumemo o dinamici plašta i svim ostalim komponentama sistema. Koliko daleko možemo da odvedemo to znanje u Budućnost?'" To je dovelo do četiri scenarija. Osim što su modelirali detaljniju sliku Aurice, istražili su još tri mogućnosti, od kojih svaka projektuje unapred za otprilike 200-250 miliona godina od sada. Prvo je bilo šta bi se moglo dogoditi ako se nastavi status kvo: Atlantik ostaje otvoren, a Pacifik se zatvara. U ovom scenariju, superkontinent koji se formira će se zvati Novopangaea. „To je najjednostavniji i najverovatniji na osnovu onoga što sada razumemo“, kaže Dejvis.

Foto: Davies et al

Međutim, u budućnosti bi moglo doći i do geoloških događaja koji bi doveli do različitih aranžmana. Jedan primer je proces koji se zove "ortoverzija" gde se Arktički okean zatvara, a Atlantik i Pacifik ostaju otvoreni. Ovo menja dominantne orijentacije tektonskog širenja, a kontinenti se pomeraju ka severu, svi se nalaze oko Severnog pola, osim Antarktika.

U ovom scenariju, superkontinent koji se zove Amazija formira se:

Foto: Davies et al

Konačno, takođe je moguće da bi se morsko dno koje se širi u Atlantiku moglo usporiti. U sredini okeana, postoji džinovski greben koji deli dve ploče, koji prolazi kroz Island sve do Južnog okeana. Ovde se formira nova litosfera, koja se hrani kao pokretna traka. Ako bi se ovo širenje usporilo ili zaustavilo, i ako bi se nova granica ploče formirala duž istočne obale Amerike, dobili biste superkontinent nazvan Pangea Ultima, koji izgleda kao ogroman atol:
 

Foto: Davies et al

Ova četiri digitalna modela sada znače da geolozi imaju bazu za testiranje drugih teorija. Na primer, scenariji bi mogli pomoći naučnicima da razumeju efekte različitog superkontinentalnog uređenja na plimu i oseku, kao i klimu duboke budućnosti – kakvo bi vreme bilo u svetu sa ogromnim okeanom i džinovskom kopnom? Da biste modelirali klimu superkontinenta, „ne možete koristiti modele IPCC [Međuvladin panel o klimatskim promenama], tačka, jer oni nisu dizajnirani da to urade“, kaže Duarte. „Ne možete promeniti promenljive koje treba da promenite.“ Modeli budućih superkontinenata Zemlje takođe mogu poslužiti kao zamena za razumevanje klime egzoplaneta. „Buduća Zemlja je potpuno vanzemaljska“, kaže Dejvis. „Da ste u orbiti iznad Aurice, ili Novopangee, verovatno je ne biste prepoznali kao Zemlju, već drugu planetu koja je imala slične boje.

Ovaj uvid naveo je trio da sarađuje sa Majklom Vejem, fizičarem sa Godard instituta NASA za svemirske studije. On i njegove kolege nastoje da proučavaju klimu na vanzemaljskim svetovima modelirajući naše varijacije tokom dubokog vremena. „Imamo samo toliko primera kako može da izgleda umerena klima. Pa, imamo jedan primer da budemo iskreni: Zemlju, ali imamo Zemlju kroz vreme“, kaže Vej. „Imamo prošle scenarije, ali pomeranjem u budućnost i korišćenjem ovih divnih tektonskih modela za budućnost, to nam daje još jedan ansambl koji možemo da dodamo našoj kolekciji. Potrebni su vam takvi modeli jer može biti teško znati šta tražiti kada analizirate potencijalno nastanjive egzoplanete iz daljine. U idealnom slučaju želite da znate da li planeta ima ciklus superkontinenata, jer prisustvo života i aktivna tektonika ploča mogu biti isprepleteni. Kontinentalni raspored bi takođe mogao uticati na verovatnoću tečne vode. Preko teleskopa se ne vide kontinenti, a o sastavu atmosfere može se samo zaključiti. Dakle, modeli klimatskih varijacija mogli bi otkriti neki indirektni potpis koji bi astronomi mogli otkriti.

Vejevo modeliranje klime superkontinenata – koje je trajalo mesecima korišćenjem superkompjutera – otkrilo je neke upečatljive varijacije između četiri scenarija. Amazija bi, na primer, dovela do mnogo hladnije planete od ostalih. Sa kopnom koncentrisanim oko Severnog pola i manjom verovatnoćom da će okeani prenositi tople struje na hladnije geografske širine, ledeni pokrivači bi se nagomilali. Aurica bi, nasuprot tome, bila balzamnija, sa suvim jezgrom, ali je slična brazilskoj danas, sa više tečne vode. Sve ovo je korisno znati, jer ako egzoplaneta slična Zemlji ima tektoniku ploča, nećemo znati u kojoj se fazi ciklusa superkontinenata trenutno nalazi, i stoga ćemo morati da znamo na šta treba da pazimo da bismo zaključili o njenoj nastanjivosti.

Ne bi trebalo da pretpostavimo da će kopnene mase biti raspršene, usred ciklusa, poput naše. Što se tiče budućnosti naše planete, Dejvis priznaje da su četiri scenarija superkontinenata koja su oni modelirali spekulativni i da može doći do neočekivanih geoloških iznenađenja koja će promeniti ishod. „Da sam imala Tardis da odem i vidim, ne bih se iznenadila da za 250 miliona godina superkontinent ne liči ni na jedan od ovih scenarija.

Toliko je faktora uključeno“, kaže ona. Međutim, ono što se sa sigurnošću može reći je da će se kopnene mase koje uzimamo zdravo za gotovo jednog dana preurediti u potpuno novu konfiguraciju. Zemlje nekada izolovane jedna od druge biće bliski susedi. A ako Zemlja i dalje ugošćuje inteligentna bića, oni će moći da putuju između drevnih ruševina Njujorka, Pekinga, Sidneja i Londona, a da nikada ne vide okean.

BONUS VIDEO