SRBIN O SVOJOJ AVANTURI: Putovanje dugo 37.000 kilometra

Foto: Privatna arhiva

Bojan na reci Zeya

Živim pet godina u Španiji i radim u firmi koja se bavi energetskim konsaltingom. Monotono mi je bilo već duže vreme što na poslu, što svakodnevica. Svaki dan isti metro, ista stanica, isti ljudi... Ja sam im rekao da idem, oni su me malo u čudu gledali, kao da nisam baš čist. Međutim, shvatili su na kraju i rekli mi: "Okej, ali da znaš da su male šanse da te primimo nazad". Ja sam već odlučio da ću to da uradim, tako da nisam mario za to.

 

 

Ovako za portal Republika.rs počinje ispovest Srbin Bojan Rakić, koji se iz Španije kolima zaputio do Vladivostoka u Rusiji preko Francuske, Italije, Slovenije, Srbije, Bugarske, Turske, Gruzije, Kazahstana, Kirgistana i Mongolije. Vraća se preko Moskve, tako da mu celokupna ruta iznosi oko 37.000 kilometara! Krenuo je 1. marta i cilj mu je da se vrati do kraja avgusta. Želju da putuje Transsibirskom železnicom ima odavno, a rutu je planirao sa pokojnim dedom, koji, nažalost, nije doživeo da vidi unuka kako ostvaruje san.

OSEĆAJ SLOBODE

Nakon što sam čula za predviđenu kilometražu, pitanje se samo postavilo: "Kako te služi automobil?!"

- Odlično! Za divno čudo, samo su mi se dva puta probušile gume i to je bio jedini problem sa kolima. Imao sam sreću jer stvarno ništa ne znam oko kola sem da proverim ulje. Spavam često u njima, pozadi sam napravio platformu na koju sam stavio tanak dušek. Ponekad prespavam u hostelima, a često i kod poznanika. Obično su to kajteri (kajting - vodeni sport, jahanje na talasima koji podrazumeva kombinovanje snoubordinga, jedrenja na dasci, surfovanja, paraglajdinga, prim. aut.) koje sam upoznao preko ruskog kajt foruma i oni me stvarno svuda oberučke primaju, od Dagestana preko Samare, Ulan Udea, Habarovska i sve do Vladivostoka. U Kirgiziji sam spavao i u jurtama, što je fino iskustvo. Za mene su jurte i jakovi bili simboli Kirgizije ranije, dok sam maštao o putovanju do tamo. U Rusiji sam doživeo najveće gostoprimstvo, ne samo standardno nego dva koraka dalje - objašnjava Bojan, koji je u svoj džip uspeo da ubaci i skije, zmajeve za kajtsurfing, dasku...

 

 

Foto: Privatna arhiva

Uživanje s kravama

- Na putu sam praktikovao te sportove i obožavam osećaj slobode koji mi daju. Plus ta dodatna sloboda da možeš da staneš kad kod ti padne na pamet. Skijašku aluminijumsku lopatu za lavine sam iskoristio samo jednom, da izvadim auto iz blata. 

 

 

Na pitanje zbog čega se odlučio baš za ovu turu i zašto je krenuo sam, kaže:

- Hteo sam da stignem od Atlantika i baš mesta Tarifa zato što sam tamo proveo puno lepih trenutaka. Što zbog atmosfere, što zbog prostranih, divnih peščanih plaža, a isto tako i mogućnosti da se vozi kajt i surfuje. Tarifa je meka kajtsurfa u Evropi, vetar koji se zove levante formira se iznad Gibraltarskog brda i Tarifa je na najudarnijem mestu. Jak vetar duva oko 90 odsto dana u godini i priča se da su lokalci malo šenuti zbog konstantnih zvukova koje proizvodi vetar dok zavija kroz ulice Tarife. Na Pacifiku baš Vladivostok zato što je poslednja stanica Transsibirske železnice, koja me je ceo život privlačila, i zato što je moj deda u pozne dane isto hteo da se otisne na takav put iako smo mu brat i ja govorili da to može da bude prilično naporno za njega.

 

 

Bilo je planova, ali mi se na kraju samo pridružio drugar Uroš od Almatija do Ulan Batora, ostali drugari nisu mogli. Devojka Marija mi dolazi u Irkutsk iz Španije, pa se odatle vraćamo zajedno.

BRATSKI DAGESTANAC

Jedna od retkih neprijatnih situacija koju je doživeo bile su pretnje policajca iz Kazahstana:

- Zaustavio me je, uzeo dozvolu i pasoš i počeo da preti. Bio je agresivan i oslovljavao me je sa "Belaja Sneška", što sam posle saznao da je Snežana i da koriste kada imaju rasističke ispade prema ljudima bele boje. Takvih primera je malo i uglavnom su ljudi u Kazahstanu odlični. Uz rizik da zvučim patetično i krajnje kliše, rekao bih sledeće: strah nam je najveći problem da uradimo bilo šta u životu i, kada ga prevaziđemo, dešavaju se divne stvari! Naime, za Dagestan mi je bila frka malo, moram priznati, što zbog brige bližnjih, što zbog informacija na internetu. No tamo jedino strašno što je bilo jeste to kako oni voze na magistralnim putevima, kao kamikaze, a sve ostalo - super! Primili su me oberučke i moj domaćin kajter Edvard, koji mi se obratio putem foruma gde sam objavio svoju ideju, ugostio me je bratski. Smestio me je u svoj dom, koji je pun. Ima ženu, dve male ćerke, a meni je rekao: "Evo ti dnevna soba, nama TV ionako ne treba".

 

 

POGUBLJEN ČOVEK

S obzirom na to da se otisnuo na sve samo ne na svakidašnje putešestvije, pitala sam Bojana šta za njega predstavljaju putovanja.

 

 

- Konkretno ovo putovanje je bilo bežanje iz komfora, koji te ušuška i na koji se navikneš i tada on postaje jako opasan. Dolaziš sa posla, pojedeš nešto, ležeš u krevet i gledaš serije ili koju god drugu glupost dok ne dođe dan kada dođe red da se i ti smestiš u kovčeg, a najbrže teče vreme u rutini. Zbog toga ovo putovanje za mene predstavlja slobodu, udisanje života punim plućima i život u trenutku, biti svestan, biti prisutan...

Foto: Privatna arhiva

Prizori na koje nailazi oduzimaju dah

I baš kada sam mislila da smo razgovor priveli kraju, izletelo mi je pitanje: "Ko si ti?"

- Pa ja sam malo pogubljen čovek koji nikako da se pomiri sa poslom od 9 do 18 časova i sa kancelarijskim kavezom. Iskren da budem, još pronalazim sebe i moram da priznam da mi se ova sloboda jako osladila, ali ne mogu da kažem da sam skroz slobodan. To je sledeći korak i za to je potrebna dodatna hrabrost i trud.