GODIŠNJICA CERSKE BITKE, REMEK-DELA VOJNE STRATEGIJE: Kad Srbin maršira na Drinu

Cerska bitka je vođena od 16. do 20. avgusta 1914. i bila je prva saveznička pobeda u Velikom ratu, a prethodile su joj borbe srpskih predstražnih odreda na Drini i Savi, koji su puna četiri dana, od 12. do 15. avgusta, hrabro odolevali nadiranju znatno brojnijih i jačih austrougarskih trupa.

Znajući da Austrougarska priprema veliku letnju ofanzivu na Srbiju, srpska Vrhovna komanda pripremala se za taktičko-operativna dejstva i kontraofanzivu, pogrešno procenjujući da će glavnina neprijateljskih snaga udariti sa severa i dolinom Morave.

Međutim, uočavajući stratešku važnost planine Cer, a prema trenutnom rasporedu snaga, komandant Druge armije Stepa Stepanović izradio je plan dejstva Druge armije po glavnom strateškom pravcu, kao i plan sadejstva Treće armije i delova Prve armije (Moravske 2 i Timočke 1. divizije).

PRVI OKRŠAJ

Do prvog okršaja na planini Cer došlo je u noći 15. na 16. avgust između delova 21. austrougarske divizije i delova Kombinovane divizije. U ogorčenim noćnim borbama kod Tekeriša, Srbi su primorali austrougarske snage na povlačenje. Međutim, sutradan ujutro, 9. austrougarska divizija ugrozila je levo krilo Kombinovane divizije i primorala je da se povuče. Front se stabilizovao nakon neposredne intervencije komandanta Stepe, koji je uvođenjem Moravske 1. divizije odbacio 9. austrougarsku diviziju i zauzeo Begluk.

Konjička divizija dejstvovala je sa snagama Druge armije i Šumadijske 1. divizije. Povlačenje preko Drine razbijene austrougarske snage otpočele su u noći 19. na 20. avgust i nastavile ceo sutrašnji dan.

Uzaludna je bila depeša komandanta neprijateljskih snaga Oskara fon Poćoreka: "Izdržite po svaku cenu dok ne stignu pojačanja sa severa i juga!" Bitka je bila izgubljena, Srbi su je završili gonjenjem neprijatelja do Drine i završnim borbama kod Šapca, od 21. do 24. avgusta.

- Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Gazilo se preko ljudi, preko točkova, lafeta, poljskih kuhinja, kola i topovi su zapinjali jedni za druge, konji su se ćiftali i grizli, već upola pobesneli od udaraca bičem. Nije se više moglo ni napred ni nazad... Šrapnelske kuglice iz srpske artiljerije padale su na prtljag kola, razbijale posude, sanduke i pakete, često su lupale zvečeći po kazanima poljskih kuhinja, po topovskim cevima i karama, ali su isto tako često pogađale čitave grupe vojnika, koji su ječali, jaukali, vikali za pomoć ili rezignirani ostajali u lokvi svoje rođene krvi. Oni koji su dolazili za njima gazili su ih bezobzirce... Više od dve stotine na mestu ubijenih ili u samrtničkim mukama oborenih konja zakrčilo je put kojim smo bežali... - beležio je u svoj dnevnik praški književnik i novinar, pripadnik austrougarske vojske Egon Ervin Kiš.

KONTRANAPAD

Komandant Stepa Stepanović je po načinu vođenja bitke predstavio pravo remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama u svetu, uključujući i američki Vest Point. Zbog izuzetnih zasluga u rukovođenju i komandovanju u Cerskoj bici, unapređen je u čin vojvode. Ta prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu afirmisala je komandanta Stepu, što je bitno ojačalo i moral savezničke vojske.