KARAĐORĐEVIĆE PROKLELA RUKA SVETOG JOVANA! Otkrivamo - zla kob kraljevske loze!

Autor: Vlada Arsić

Vesti

20.01.2024

21:30

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Android aplikacija ios aplikacija huawei aplikacija

Kraljica majka Marija Karađorđević bila je uverena da je nestanak kovčega s delovima moštiju svetitelja glavni uzrok posleratnog stradanja čitave porodice

KARAĐORĐEVIĆE PROKLELA RUKA SVETOG JOVANA! Otkrivamo - zla kob kraljevske loze!

Foto: Profimedia, Printscreen

Bila je rana jesen te hladne i ratne 1999, kad sam se na Oplencu, poslednji put, sreo sa princom Tomislavom Karađorđevićem. Kao i prilikom ranijih susreta, mahom smo pričali o prošlosti, o događajima koji su obeležili vek, ali i život njegove porodice.

Pominjući različite teme stigli smo i do njegovog boravka u Madridu 1955, kad mu je prišla grupa nepoznatih ljudi s veoma čudnim predlogom. Ponudili su mu da otkupi ruku Svetog Jovana Krstitelja po ceni od milion funti!


- U to vreme to je bilo ogromno bogatstvo - rekao mi je kraljević i dodao: "Ne samo da nisam imao te pare, već nisam znao ni kome bih mogao da se obratim. Možda je i bolje što je tako bilo jer da sam imao taj novac, sigurno bih ga dao!"


Nikada nije otišla iz Crne Gore


I dobro je što ga nije imao jer je danas poznato da jedna od najvećih verskih relikvija, zapravo, nikada i nije napuštala tlo Jugoslavije. Međutim, da su neznanci i te kako znali kome da se obrate i kakav je značaj ova svetinja imala za Karađorđeviće, potvrđuje i duboko uverenje kraljice Marije, majke kraljevića Tomislava, da je njen nestanak bio glavni uzrok posleratnog stradanja čitave porodice.


- Sećam se kada je moj brat kralj Petar Drugi stigao u London početkom jeseni 1941, prvo što ga je majka upitala bilo je šta se dogodilo s rukom Svetog Jovana Krstitelja - rekao mi je princ, te nastavio: "Kada je čula da kovčeg s relikvijom nisu poneli, bila je veoma tužna i zabrinuta. Plašila se da će zbog izgubljene svetinje na našu porodicu pasti neko teško prokletstvo. I kasnije, naročito pred smrt, često bi se zapitala da li su sva porodična stradanja i turoban život u izgnanstvu posledica upravo činjenice da smo izgubili ono najvrednije što nam je povereno na čuvanje.


Ali kako je ruka koja je krstila Isusa Hrista u reci Jordan uopšte stigla do Srbije i Karađorđevića? Da bismo rešili ovu enigmu, moramo se vratiti nekoliko vekova ranije, zapravo od samog trenutka stradanja Jovana Krstitelja. Pogubljen po nalogu kralja Iroda Antipa, a po želji njegove supruge Irodijade da mu se odrubi glava, njegovo obezglavljeno telo sahranjeno je u samarićanskom gradu Sevastiju. Sluteći da će uskoro biti spaljeno i zauvek uništeno, veliki apostol i jevanđelist Luka poželeo je da njegove mošti ponese sa sobom.


Nažalost, Sevastijanci nisu mogli da se odreknu dragocenih moštiju. Ipak, odlučili su da od tela odvoje desnu ruku svetitelja i time ga daruju. Od tog trenutka jedna od najvećih hrišćanskih relikvija započela je svoj dugačak put kroz vekove, koji se, barem zasad, završio na Cetinju i u Crnoj Gori.


Kralj Petar zaboravio da je ponese


Nakon što su Arapi zavladali Antiohijom, ruka je krišom preneta u Carigrad. U doba careva Konstantina Porfirogenita i Romana, bila je smeštena u crkvi carskog dvora posvećenoj Bogorodici Farskoj. Tu je boravila sve do 1484, kada su je vitezovi Jovanovog reda s Rodosa, iz bezbednosnih razloga, preneli na Maltu.
Tu je tihovala duže od tri veka, sve dok Maltu nije osvojio Napoleon. Tada je ruka s tri delića časne glave, krajem 18. veka, prebačena u Rusiju. Svečana predaja relikvija obavljena je u dvorskoj crkvi Gačinskog dvorca, a ruski sinod proglasio je i poseban praznik prenošenja ruke sa maltežanskog ostrva u Gačin, koji se obeležavao 12. oktobra po julijanskom kalendaru.


Godinu dana kasnije, 1799, svete mošti prenete su u Peterburg, gde su smeštene u veliki dvorski hram Svetog spasa, u neposrednoj blizini Zimskog dvorca, gde su boravile sve do Oktobarske revolucije i najezde boljševika. Posle stradanja porodice Romanov, suočena s realnom mogućnošću da vredna relikvija bude zauvek uništena, majka poslednjeg ruskog imperatora cara Nikolaja - Marija Fjodorovna, prenela ju je u rodnu Dansku. U dogovoru s mitropolitom kijevskim Antonijem Hrapavickim odlučeno je da se ruka pokloni dinastiji Karađorđević, u znak zahvalnosti za prihvatanje više desetina hiljada ruskih izbeglica nakon proterivanja iz otadžbine.


Ruka Svetog Jovana Preteče predata je kralju Aleksandru u Sremskim Karlovcima, krajem dvadesetih godina prošlog veka, a potom je predata riznici dvorske crkve na Dedinju. Tu je boravila sve do 1941, kad su vlada i kralj Petar II počeli da se povlače pred najezdom nemačkih okupatora. Ruka je poneta i zajedno s još nekim dragocenostima ostavljena u Manastiru Ostrog. Nikada nije zvanično objašnjeno zašto ju je kralj Petar ostavio, odnosno zašto je nije poneo s ostalim dragocenostima.
Relikvija je imala čudan put i nakon oslobođenja. Po završetku rata jedan od monaha je ispričao novim vlastima šta kriju manastirske kelije. Mali kovčeg s rukom odnet je u najstrožoj tajnosti i predat Cetinjskom muzeju. Međutim, javnost o tome nije obaveštena, relikvija je ostala skrivena u muzejskom depou, da bi tek 1968. jedan od milicionera koji su učestvovali u prebacivanju moštiju, o tome obavestio i igumana Marka, starešinu manastira.


Tajnim dogovorom između direktora muzeja i mitropolije, mimo znanja političara, manastiru na Cetinju su vraćene neke "neimenovane crkvene stvari", koje navodno nisu bile zanimljive za muzej. Međutim, o kakvim se stvarima radi, saznalo se tek 1994, kad je na Arhijerejskom saboru Srpske patrijaršije obelodanjeno da je ruka koja je krstila Gospoda Isusa Hrista i dalje u Crnoj Gori, na Cetinju. Do kad će tamo biti i da li će se ikada vratiti u kraljevsku kapelu u Beogradu, gde ju je i uputila kraljica majka Marija Fjodorovna, ostaje da se vidi.

 Gering nevino optužen


Ne znajući šta se zaista dogodilo s rukom svetitelja, nakon Drugog svetskog rata počele su da kruže razne priče o njenoj sudbini. Najzanimljivija je potekla iz Španije, gde se tvrdilo da je do relikvije došao lično Gering, koji ju je, navodno, poklonio Hitleru, a ovaj, opet, generalu koji je organizovao spasavanje Musolinija. Na osnovu iste priče, moglo se zaključiti da je naposletku ipak završila u Španiji.

 Ruka je poklonjena kralju Aleksandru u znak zahvalnosti za prijem ruskih izbeglica

BROJKA: 1.000.000 funti tražili otmičari od princa Tomislava za ruku koju nisu imali


MA DA L' JE MOGUĆE?!

Svetac na ikoni s magarećom glavom
Na ikonostasu Crkve Svetog Nikole u Buljarici nadomak Petrovca na Moru lik Svetog mučenika Hristifora predstavljen je s magarećem glavom. Prema legendi, ne mogavši da se odbrani od sveta, posebno devojaka, Sveti Hristofor molio je Svevišnjeg da mu naruži lice. Želja mu je uslišena tek kad mu je glava dobila pseće-magareći izgled.

Štapom po svatovima


Iako se na otmicu devojke sada gleda kao na romantični relikt prošlosti, pa se simbolički i danas odvija, u svoje vreme bio je ozbiljan zločin, koji se kažnjavao. U Karađorđevom zakonu iz 1804. stoji: "Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, kumu, starom svatu i deveru da se udari 50, a ostalim svatovima po 30 štapova."

Nisu se lažno stidele


Prvi nudistički klub u Srbiji osnovan je na novosadskoj plaži Štrand sredinom tridesetih godina prošlog veka. Već tokom prve sezone učlanilo se pedesetak osoba, a da se naše bake, prabake i njihove majke nisu lažno stidele, potvrđuje i podatak da su većinu činile devojke, mahom pripadnice otmenih novosadskih krugova.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.

BONUS VIDEO

 

 

 

Komentari (0)

Loading