JOŠ OSEĆAM NA PRSTIMA GAREŽ UGLJENISANOG TELA MOGA SINA! Ispovest roditelja Mihajla Bandura, koji je tokom rata UBIJEN u bici na Drenici!

Autor: Katarina BLAGOVIĆ

Vesti

13.04.2024

15:00

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Svaki dan sam sinu slala pisma ili razglednicu u Rašku, a onda sam nastavila da pišem i kad sam znala da je zakopan

JOŠ OSEĆAM NA PRSTIMA GAREŽ UGLJENISANOG TELA MOGA SINA! Ispovest roditelja Mihajla Bandura, koji je tokom rata UBIJEN u bici na Drenici!

Šta stane u 25 godina? Ne, šta stane u 25 godina kad sahraniš sina jedinca? Kad te pitaju da li je po nečemu fizičkom tvoje dete bilo specifično da bi mogla da razaznaš da li je baš to ugljenisano telo pred tobom ono što si baš ti rodila? Kad odbijaš realnost, pa i pošto si ga sahranila šalješ mu pisma u kasarnu gde je službovao ili čekaš do pola noći da čuješ lift da znaš da se vratio bezbedno iz grada? Samo tuga i mrak i vera da ćete jednog dana biti zajedno. Četvrt veka okovani tugom žive Milka i Stevan Bandur, roditelji Mihajla Bandura, mladića koji je sa 24 godine poginuo na Kosovu 8. aprila 1999, u bici na Drenici.

Nisam smeo 12 godina da izgovorim da mi je sin poginuo za otadžbinu

Pored žive rane - gubitka sina, Stevan kaže da mu je najbolnija bila 2000. i vreme koje je nastupilo: nije smeo da izgovori da mu je dete položilo život za ovu zemlju.

- Ne ulazim u bilo čije političko opredeljenje, ali kad su neki u Beogradu došli do zaključka da mogu da preuzmu vlast, one koji su se borili za slobodu države su optužili za ratne zločine i otpremali u Hag. Mi nismo smeli 12 godina da izgovorimo da nam je dete poginulo u odbrani otadžbine. Punih 12 godina! Tek 2014. prvi put je javno izrečeno da je izvršena agresija na SRJ. Pre toga se govorilo da je bila NATO kampanja. Kampanja! Kao da je to bila berba kukuruza ili šećerne repe. Ne, to je bila nemilosrdna NATO agresija na SRJ, na slobodarski narod - kaže Stevan.

Izbegli su iz Siska 1991, pričaju, da spasu žive glave i došli u Beograd. Život je poprimio normalne crte, nisu više strahovali za gole živote, a Mihajlo je upisao Mašinski fakultet. Počinju demonstracije, haos na Kosovu i njihov sin se javlja da ide na redovno služenje vojnog roka. Mogao je da prolongira do završetka fakulteta, ali želeo je da ode.

- Preklinjala sam, molila, govorila: "Gori Kosovo, ne idi", ali nisam mogla da ga zaustavim. Odgovorio je: "Izgorela je i naša Banija. Idem." Otišao je 22. juna i dobio kasarnu Raška, bio je oduševljen, govorio nam je da je taj kraj isti kao njegova Banija. Dva puta smo mu bili u poseti, kad god smo hteli da dođemo on nam kaže: "Imam obaveze." Kad je počelo bombardovanje, više ga nisam čula do 30. marta. Tad mi je rekao da ga više ne zovem i pitao da li je stradala "Galenika". Ja mu kažem: "Pobogu, kakva 'Galenika'?", a on, pošto mi je suprug srčani bolesnik, kaže: "Mama, tvoja je obaveza da vodiš brigu o tatinim lekovima, nemojte nikakvu vezu da potežete, ja moje drugove ostaviti neću." Više ga nisam čula - kaže u ispovesti za Republiku Milka Bandur.

Osetim kako me mazi po kosi

Mirna sam, znam gde mu palim sveću, znam da je gore... Kad mi je najteže, ja osetim... Uvek kad sam tužna, on bi mi prišao, rekao: "Milka" i mazio me po kosi. I sad kao da osećam da me mazi po kosi i ne plačem. Naći ćemo se zajedno, priča majka Milka.

VELIKI ČETVRTAK

A onda, momenat kad im javljaju da je njihov jedinac poginuo.

- Poginuo je na Veliki četvrtak, njih osam, na Drenici... Ušli su u šiptarsko uporište, ta 37. motorizovana brigada, u okviru nje i izviđačko diverzantska četa, u kojoj je bio Mihajlo, naišao je taj avion i gađao ih... Poginuli su. Jedan momak iz Raške mi se javio 7. aprila i rekao da samo hoće da javi da su oni super i da se Mihajlo bolje drži nego oni rezervisti. Onda ništa ne znamo četvrtak, petak i u subotu počnu da stižu telegrami. Mihajlo je poginuo - priča Milka.

Stevan Bandur, Mihajlov otac, pojašnjava da je njihov sin sa saborcima bio u pincgaueru, da su bili na začelju tenkovske kolone, a onda im je naređeno da izvrše preticanje i dođu na čelo kolone. Tada je nemački bombarder A-10 ispalio raketu koja je pogodila vozilo u kom je bio i njegov sin.

- Moj Mihajlo je to jutro, verovatno predosećajući, poveo grupu vojnika u Manastir Devič. U manastir se ne ulazi s oružjem, pa je on zamolio komandanta za dozvolu da oni ostave oružje i jednog vojnika da ga čuva, a da oni uđu da se pomole. Pomolili su se, kao car Lazar na Kosovu polju, i krenuli... - priča Stevan.

Mihajlo Bandur prepoznat po sraslim prstima na nogama

Preko pokojnog doktora Zorana Stankovića uspeli su da dopreme telo sina. A onda identifikacija...

- On me je pitao da li postoji jedan znak koji bi pomogao da ga prepoznamo. Mihajlo je imao srasle prste na nogama kao i ja i po tome je identifikovan. Možete da zamislite kad majka identifikuje svoje dete pougljenisalo. Ja sad osećam na svojim prstima onaj garež kad sam ga dotakla - priča Milka drhtavim glasom i nastavlja:

- Bila sam ogorčena, nisam bila za to da služi vojsku u ratnim uslovima! Bila sam ljuta na sebe, na Šiptare... Došla sam kući s identifikacije i... Pakao, pakao. Borba za život. I kad je poginuo, čekala sam da čujem lift u jedan, pola dva noću, čekala sam ga da se vrati iz grada... Znate, ja sam Mihajlu svaki dan slala pisma ili razglednicu u Rašku, a onda sam nastavila da pišem i kad sam znala da je zakopan. Nikom nisam rekla dosad, dva puta su se ta pisma vratila, znali su oni u Raškoj. Nije napisano da je poginuo, samo su se vratila.

Čovek iz dečjeg logora u Sisku pričao nam je o nezamislivim bestijelnostima

Iz Siska su izbegli kad je počeo rat i više se nisu vraćali. Niti će, dodaje Stevan, iako rodnu grudu, priznaje, sanja često.

- Sanjam najlepše trenutke koje sam proživeo u našoj pitomoj Baniji, a koji se mogu svrstati u period od pete do osme godine, polazak u školu - kaže Stevan i dodaje:

- Ali tamo da idem ne mogu. U tom ustaškom Sisku su naše prijatelje i komšije 1991. spaljivali u visokim pećima u Željezari Sisak, mučili u Jodnom lečilištu... Tokom 1991. i 1992. u Sisku je na različite načine ubijeno ili nestalo 604 Srba. U našem rodnom selu Banski Grabovac kod Petrinje ustaše su 23. i 24. jula 1941. pobile više od 1.200 Srba, a 1995. u "Oluji" svi su proterani.

Ova porodica je u zlo u Sisku osetili na svoj koži početkom devedesetih, ali su o njegovim korenima sasvim slučajno saznali jedne godine na letovanju. Tada su upoznali čoveka koji je, kao dete, bio logoraš u dečjem logoru u Sisku.

- Na moru sam upoznao čoveka, Ivan se zove, Mihajlo je tada možda imao četiri godine, i postali smo toliko dobri da sam njega i njegovu suprugu pozvao da dođu kod nas u Sisak. On je prvi poziv prećutao i otišao. Drugi ili treći dan mi smo opet ponovili poziv i on se ohrabri i kaže: "Stevo i Milka, nemojte me nikad pozvati u Sisak. Ja sam tamo bio kao dete od tri i po godine u dečjem logoru" - govori Stevan i dodaje:

- Onda nam je ispričao užase koje je doživeo, da su ih časne sestre vodile u letnjem periodu na kupanje, sve deca od tri do sedam-osam godina, u Kupu, tu gde se Kupa uliva u Savu. A Kupa se, priča, povukla daleko jer je bila suša i oni gaze po blatu da bi došli do vode, a ako neko dete padne, oklizne se, a događalo se, on je video, časna sestra mu samo cipelom stane za vrat i drži tako dok se dete ne udavi u tom blatu. Kad su ih partizani oslobodili, on je otišao za Sloveniju i ostao u Celju ceo život.

Oni do tada, dodaje, nisu znali da je u Sisku bio logor, a kasnije su im stariji pričali da su neka deca spasena iz logora, da su uzeta i pokrštena i da ne znaju svoje pravo poreklo, odnosno prezime.

DOBIO ORDEN

Jedno pismo ponela je i kad su ih pozvali da prime Orden prvog stepena u oblasti odbrane zemlje.

- Htela sam da predam to pismo u kasarni, rekoh, možda će on naići. To je ono kad čovek nije ni živ ni mrtav, nego lud. Tu su mladi vojnici u kasarni Raška, to su sve moja deca. Pustili su me da pročitam to pismo i čuvali su ga u arhivi posle. Sada, kad je snimljen dokumentarni film o herojskoj 37. motorizovanoj brigadi, i to pismo je ušlo u film. A taj film se završava tako što njih 60 vizuelno nestaje, svaka slika ponaosob, uz tonski zapis pisma. E, to mi je bio najteži momenat, ali majka može sve. Najlepše je biti majka, i najteže.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.