MONSTRUMA KOSTU KECMANOVIĆA NE SPOMINJU, PRIČAJU O UBIJENIM DRUGARIMA! Deca preživela horor, nose se sa teškim posledicama: Od pune učionice sada ih bude po osmoro na času

U odeljenju 7/2 OŠ "Vladislav Ribnikar" koje je Kosta Kecmanović(14), 3. maja, za samo nekoliko minuta natopio krvlju, pucajući zverski u decu i nastavnicu, ostalo je samo njih 14. Neki od njih su bili ranjeni. Ostali su i bez razrednog starešine, nastavnice srpskog jeziku, koja ne radi jer je u psihički lošem stanju posle svega. 

Niko od dece u današnjem 8/2, ne spominje monstruma već čuvaju uspomene na nastradale, često razgovarajući o njima. 

Foto: Republika.rs

Još svega nekoliko učenika koji su preživeli masakr, što ranjenih što onih koji su imali sreću da pobegnu, sada pohađaju druge škole, jer nisu želeli da se vrate u "krvavu školu" u kojoj su ostali bez najboljih drugara i u kojoj im je vršnjak monstrum uništio snove. 

- Dve devojčice, od kojih je jedna ranjena sa šest ili sedam metaka su se prepisale u internacionalne škole u Beogradu, dok je jedan dečak koji je izbegao metke monstruma, sa porodicom otišao da živi u Ameriku - kaže izvor Republike.   

Časove sadašnjem 8/2 nastavnici drže sa dozom opreza jer su svesni da su traume prevelike s obzirom na to šta su preživeli tog dana, ali i tokom "crnih dana" koji su usledili kada su na počinak ispratili pet drugarica i druga iz školskih klupa i omiljenog školskog čuvara Dragana Vlahovića, kao i još tri, takođe, izuzetne devojčice koje je Kecmanović ubio na hodniku škole. 

Foto: Nikola Mutić, Privatna arhiva, printscreen/https://os-ribnikar.edu.rs/

- Preostali učenici 8/2 ne sede u klupama kao ranije nego po preporuci psihologa naprave krug i tako prate nastavu. Nastavnici im svuda ostavljaju prostora, da lekciju prezentuju kako deci odgovara, da ih pitaju kad su spremni i kako god žele, sve u cilju prevazilaženja traume sa kojom se svi zajedno nose. U njihovim dečijim pričama su i dalje prisutna deca koje je vršnjak ubio i razgovaraju o njima kao da su i dalje živi. Ponekad se slome, odlutaju ili plaču zajedno - ispričao je izvor Republike. 

Dok objašnjava kako ova deca trzajući se reaguju na iznenadne pojave, naš sagovornik ističe da psiholozi kažu da će to da prođe posle nekog vremena, ali da porodica, škola i okruženje moraju da imaju mnogo razumevanja za njih. U deo škole u kojem se desio masakr neki od učenika, bukvalno nemaju snage da odu. 

- Iako ih je u odeljenju zvanično ostalo 14, u školu ih dolazi najviše desetoro,  a najčešće samo njih osam. Sve je još sveže i razumljivo je što je takva situacija. Trebalo je smoći snage i kročiti u to školsko zdanje, a kamoli za boravak u prostorijama gde je prošle školske godine do masakra bilo njihovo bezbedno mesto, njihova druga kuća ispunjena radosnom dečijom grajom. Nedavno su prvi put išli u kabinet za informatiku, a on je na strani gde i kabinet istorije u kojem se desio krvavi pir. Dve devojčice nisu izdržale i odustale su od odlaska u taj deo škole. Strašno su se uznemirile i nije im bilo dobro- prepričava naš izvor. 

Printscreen/drustvene mreze

Deca 8/2 planiraju da posete ranjenu nastavnicu Tatjanu Stevanović koju je tog krvavog jutra Kecmanović ustrelio prvu i to metkom iz očevog pištolja, pravo u stomak, a onda i u ekstremitete. Ona se i dalje nalazi u bolnici i čeka je još operacija.

Tog jutra u svom razredu dečak monstrum je ranio petoro dece. Pucao je dok je video žive, a onda iskočio kroz prozor i pozvao policiju da kaže šta je uradio. 

Sa nastavnicom Tatjanom telefonom rado komuniciraju i prate njen oporavak, kao i sa drugom iz razreda dobrim dečakom V. Popevićem koji se nalazi na lečenju u Čikagu u pratnji svoje majke koja je doktorka.