VEČNO PREBIVALIŠTE VUKOVE KĆERI! Crkva na Savincu, nadomak Takova, prva je zadužbina kneza Miloša!

Kada je prvi put posetio hram na obali Dičine, rodonačelnik srpske gramatike oduševio se lepotom mesta. Nije ni slutio da će večni počinak ovde pronaći i njegova jedinica Mina.

"Oh, krasne li prirode! Ovako mesto za hram, čini mi se, ne bi umeo da izabere ni sam Sveti Sava." Ovo su reči Vuka Stefanovića Karadžića izgovorene na levoj obali reke Dičine, nadomak Takova i Gornjeg Milanovca, na mestu zvanom Savinac. Nije se tu naš prosvetitelj i jezikoslovac slučajno zatekao. Došao je s knezom Milošem, na Petrovdan 1820, da zajedno obiđu radove na njegovoj prvoj zadužbini, na bogomolji posvećenoj upravo Svetom Savi.

Foto: RINA

 

Nije Vuk znao da je najveći srpski prosvetitelj ostavio dubok trag baš na Savincu, a još manje da će ova crkva s vremenom postati i porodična grobnica Obrenovića i Vukomanovića, familije iz koje je potekla kneginja Ljubica, supruga kneza Miloša.

 

Ponajmanje da će mesto za večni počinak, među njima, pronaći i jedina ćerka koja ga je nadživela - Vilhemina Mina Karadžić.

Zavet i amanet

Crkva Svetog Save je skromno zdanje i ni po čemu ne odaje utisak da ima poseban istorijski značaj.

Ako bi se ko slučajno i zatekao među starim voćnjacima i kamenim mostićima, a Savinac je danas nadomak auto-puta Miloš Veliki, teško da bi mogao da zamisli da je rodonačelnik dinastije Obrenović upravo ovde podigao svoju prvu svetinju.

Foto: Wikipedia

Pritom, bogomolja je podignuta iz dubokog ličnog zaveta i osećaja zahvalnosti, a ne zbog nekakve potrebe za hvalom i samoisticanjem.

Prema predanju, posle zbora u Takovu, na Cveti 1815, i posle odluke da se podigne ustanak protiv Osmanlija, Miloš se sa saborcima uputio ka Ljubiću i zaustavio kod savinačkih izvora.

Ustanici su se tu okrepili lekovitom vodom, a Miloš je prilegao u debeli hlad obližnjeg jasena da se odmori i zaspao. Kada se probudio, rekao je: "E, braćo, meni ova voda pomože, te ozdravih jer mi već nedelju dana nije bilo dobro. Akobogda te pobedimo Turke, ovde ću sazidati crkvu, Bogu za slavu i slavu naše pobede."

Po drugom predanju, želju da se ovde izgradi hram prvi je imao Milošev polubrat, vojvoda Milan Obrenović, ali nije stigao da je ostvari jer je umro već 1810. U želji da ispuni Milanov amanet, knez je to učinio odmah nakon što se materijalno uzdigao.

Nakon burnih godina i stradanja, knez Miloš je ovde neretko pronalazio svoj mir. U to doba, u godinama kada se Srbija lomila između turske vlasti i prvih nagoveštaja slobode, Miloš nije gradio raskošne dvorove, već crkvu.

I to je mnogo govorilo o njegovom odnosu prema veri, ali i o načinu na koji je shvatao vlast - kao službu, a ne samo kao moć.

Most koji spaja epohe

Crkva na Savincu nije ambiciozno zamišljena. Njena arhitektura je jednostavna, gotovo seoska, više liči na manastirsku kapelu nego na kneževsku crkvu. Zidana je od kamena i uklopljena u pejzaž tako da ne dominira prostorom, već da mu pripada.

I to dovoljno govori o vremenu u kome je nastala. Srbija je bila tek zemlja u nastajanju, izrasla iz buna i pregovora, iz narodne volje i lične hrabrosti. Bilo je to zdanje koje je obeležilo prelaz između ustaničkog zbega i autonomne kneževine.

Premda nema čvrstih istorijskih dokaza da je Sveti Sava ikada boravio na ovom mestu, narodno verovanje Savinac vezuje za kult prvog srpskog arhiepiskopa.

Navodno, ovde je zastao, odmorio se, čak i podigao izvor. Podizanjem crkve upravo na ovom mestu, Miloš nije samo zidao bogomolju već je učvršć ivao i vezu između srednjovekovne duhovnosti i moderne Srbije koja je tek nastajala.

Foto: wikipedia izvor biblioteka Svetozar Marković

 

U tom simboličnom spoju Svetog Save i novog doba, Savinac je dobio izuzetnu dimenziju - postao je most između epoha.

Koliko je ova crkva imala značaj za samog Miloša, pokazuje i to što je u poslednjoj godini svoga života, 1860, naredio da se obnovi, ali i izgradi kripta koja će postati poslednje prebivalište članova njegove porodice, ali i porodice Vukomanović, rodbine svoje preminule supruge, kneginje Ljubice, koja je umrla 1843. i sahranjena u Manastiru Krušedol.

U kripti ili u samoj porti počivaju ostaci više pripadnika ovih porodica među kojima je i Obren Martinović, otac vojvode Milana, po kome je i cela dinastija dobila prezime Obrenović. Njegove kosti su prenete iz starog groblja u Brusnici i sahranjene desno od ulaznih vrata.

Ovde počiva i petoro dece Jovana Obrenovića, brata kneza Miloša, koja su pokopana unutar same crkve, ali i braća kneginje Ljubice Luka, Petar i Todor.

Blizak rod kneginje bio je i Aleksa Vukomanović, univerzitetski profesor, ali i suprug Vukove ćerke Mine Vukomanović Karadžić. Samim tim oboje su ovde sahranjeni, kao i njihov sin Janko, Vukov unuk, koji je umro veoma mlad.

Ništa od toga naš veliki reformator jezika i gramatike nije znao niti je mogao da nasluti. Ipak, da je mogao da bira, ne sumnjamo da bi sam izabrao Savinac kao večno počivalište svoje premile ćeri. Upravo onako kako je i sam opisao - "krasna priroda, prelepo mesto", sedam i po decenija pre njene smrti.

Tokom čitavog 19. i početkom 20. veka, Crkva Svetog Save na Savincu služila je kao duhovno središte, ali i kao porodična grobnica Obrenovića i Vukomanovića. Nakon što je godinama bila parohijska crkva, odlukom crkvenih vlasti, ova svetinja je od 2009. postala manastir, stecište mnogobrojnih vernika, ali i sve većeg broja turista, posebno zaljubljenika u našu istoriju.

Bonus video