SPONA IZMEĐU DVA USTANKA! Stanoje Glavaš bio je veći od svog vremena, ali i njegova žrtva!

"Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju, i slušaće me; ali sav narod nisu hajduci, pa će ljudi sutra reći - kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće niti kućišta: sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci haraju i robe. Nego vi postavite za starešinu kakoga čoveka između vas, koji je i dosad bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu, kao i dosad."

Ovo su reči Stanoja Glavaša, hajdučkog harambaše, izgovorene na zboru u Orašcu, na Sretenje 1804, uoči podizanja Prvog srpskog ustanka.

Tom prilikom birao se vođa bune, a sam podatak da je najpre njemu ponuđeno vođstvo dovoljno govori o tome kakav je ugled uživao u narodu. Isto mesto ponuđeno je potom i orašačkom knezu Teodosiju Marićeviću, a nakon što je i on odbio, vožd Srbije postao je svinjarski trgovac iz Topole i bivši frajkor Đorđe Petrović, upravo onaj koga je predlagao i sam Glavaš.

Tokom prvih ustaničkih godina i ogorčenih bitaka s Turcima, Glavaš je bio jedan od najuglednijih vojvoda i narodnih glavara.

Međutim, kada je utihnula neposredna ratna opasnost i kada su u Srbiji počeli da se stvaraju prvi organi koji će joj davati privid prave, nezavisne države, najodaniji voždov pristalica gurnut je u stranu. Njega će se sećati još samo Turci, ali će i oni prećutkivati njegovo ime da ne bi, kako se tada verovalo, privukli nekakvo zlo.

Neustrašivi vođa

Stanoje Glavaš rođen je oko 1763. u selu Glibovac, nadomak Smederevske Palanke. Odrastao je u vremenu turske samovolje i večitog straha.

Kao i mnogi mladi ljudi iz Šumadije toga doba, rano je krenuo putem hajdučije. Nije to bio romantičan izbor, već gotovo jedini način da se pobegne od zuluma i sačuva lično dostojanstvo. Hajduci su živeli između zakona i slobode - za turske vlasti bili su razbojnici, a za narod osvetnici.

Foto: Wikimedia/Đura Jakšić

 

Prema jednom svedočenju, Stanoje je imao svega 14 godina kada su mu Turci, prilikom sakupljanja harača, pretukli oca, od čega je ubrzo i umro. Kako bi ga sačuvala od zuluma i teških poslova na selu, majka ga je dala na abadžijski zanat, gde je naučio da čita i da piše.

Uskoro je imao sopstvenu radnju, posao mu je dobro išao, ali je sećanje na nepravedno stradalog oca bilo jače od želje za lakom zaradom. Ubrzo se odmetnuo u hajduke, gde je brzo stekao glas neustrašivog vođe.

Družina mu je delovala po šumama između Smedereva, Kragujevca i Beograda, a o njegovoj snalažljivosti i hrabrosti ispredale su se priče još za života.

Nije bio samo borac već i čovek snažnog karaktera, koji je umeo da pridobije poverenje ljudi. Narod je u njemu video zaštitnika, a saborci vođu koji ih nikada neće napustiti. Sve je to imalo ogroman značaj u trenutku izbijanja ustanka, ali ono što ga je posebno izdvajalo bila je njegova veza s Karađorđem.

Glavaš je bio jedan od retkih koji su vožda poznavali još iz hajdučkih dana. Ta bliskost mu je bila i prednost i teret. Dok su jedni u tome videli znak poverenja, drugi su u njoj tražili razloge za sumnju. U vremenu kada su lične ambicije i političke podele počele da nagrizaju ustaničko jedinstvo, takve okolnosti često su bile pogubne.

Nakon sloma ustanka, 1813, mnoge vojvode i narodni glavari prešli su u Austriju ili Rusiju. Stanoje je ostao, što je takođe govorilo o njegovom karakteru. Nije želeo tuđinu niti život bez otadžbine, pa makar ona bila i pod tuđinskom vlašću. Vratio se u rodni kraj, želeo je da živi mirno, ali mu vremena nisu išla naruku. Srbi su pamtili, ali ni Turci nisu zaboravljali.

Sudar epoha

Kada je 1815. izbio Drugi srpski ustanak, situacija je bila složenija nego jedanaest godina ranije. Na čelo bune došao je Miloš Obrenović, politički oprezniji i skloniji nagodbama od Karađorđa.

U takvoj strategiji, ljudi snažnog hajdučkog autoriteta mogli su predstavljati i savez i pretnju. Time se i sam Stanoje Glavaš našao između dve istorije - one koja je nestajala i one koja se tek rađala.

Ipak, nije morao da bira. Ubijen je i pre nego što se razvio ustanički barjak, 25. februara 1815, zvanično po nalogu Sulejman-paše Skopljaka. Naime, zamereno mu je što nije osujetio Hadži Prodanovu bunu niti je samog Hadži Prodana predao turskim vlastima.

Zbog toga mu je odsečena glava i iskasapljeno telo. Posmrtni ostaci su pokopani u blizini mesta pogibije, a glava je poslata Sulejman-paši, koji je naredio da se okači ispred beogradske Stambol kapije, gde je dugo stajala. Ipak, ovakvo tumačenje i danas izaziva brojne kontroverze.

Sudbina Stanoja Glavaša tako je postala simbol preloma između dva ustanička doba. On je pripadao generaciji koja je verovala u otvoreni ustanak, junaštvo i neposredni obračun s Osmanlijama. Novo vreme tražilo je, međutim, drugačije metode - pregovore, taktiku i političko strpljenje.

U tom sudaru epoha, ljudi poput Glavaša često su ostajali bez mesta.

Narodno sećanje, međutim, nije ga zaboravilo. U pesmama i predanjima ostao je hajdučki vojvoda koji je voleo slobodu više od života. Njegova figura nije samo istorijska već i simbolična - podsećanje na cenu slobode i na složenost vremena u kojima su junaci često ginuli ne samo od neprijateljske ruke već i od istorijskih okolnosti.

Danas, kada se govori o Prvom i Drugom srpskom ustanku, ime Stanoja Glavaša pominje se tiše nego što bi trebalo. A možda i ta tišina mnogo govori. U njoj je sadržana drama jednog čoveka koji je bio veći od vremena u kojem je živeo, ali i žrtva tog istog vremena. Njegov život, razapet između hajdučke slobode i političke realnosti, ostaje opomena da istorija nikada nije crno-bela, već je, po pravilu, uvek 100 nijansi sive.

Bonus video