VREME U KOJEM SU ŽENE BILE KRIVE ZA SVE! Kako je pesnik Vojislav Ilić Mlađi izbegao robiju za ubistvo supruge!

U periodu između dva rata smatran je jednim od najpopularnijih srpskih pesnika. Dela su mu štampana u brojnim reprezentativnim antologijama, nije bilo svečanosti ili praznika na kojima nisu čitani njegovi stihovi.

Deklamovani su u školama, crkvama, na dvoru i  grobljima. Njegovi epitafi krase mnoge spomenike na Novom groblju, ima ih i na Zejtinliku. Pa ipak, kao da se senka strahovitog zločina koji je počinio u mladosti i za koji, praktično, nikada i nije bio osuđen počela nadvijati nad njegovim likom i delom. Vojislav Ilić Mlađi danas je gotovo zaboravljen.

Ilić je rođen u selu Oreovica kod Žabara 1877. u svešteničkoj porodici. Otac Jovan bio je paroh Crkve Svetog Marka u Beogradu, gde će Vojislav 1903. diplomirati pravo na Velikoj školi. Tu se upoznaje i ubrzo ženi Darinkom Simonović, usvojenom ćerkom drugog popa Miloša.

Brak je zaključen u toploj, hrišćanskoj atmosferi, ali nije imao božju blagodat. Uskoro će početi problemi koji će se okončati tragično, bračnom preljubom i ubistvom.
Odmah po diplomiranju mladi činovnik je dobio funkciju sudskog pisara, ali ne i stalno radno mesto.

Promenio je nekoliko sreskih sudova, sve dok se porodica nije skrasila u Aleksincu. Tu su dobili i ćerku Julijanu, koja je umrla nakon samo nekoliko meseci. Kao da je ta tragedija utrla put i budućim nesrećama. Naročito kada je početkom 1905. Darinka dobila mesto učiteljice u Krivom Viru, selu na obroncima Rtnja, nadomak puta koji spaja Paraćin za Zaječarom.

Afera s kolegom

Izvesno je da su bračni problemi dugo tinjali, što zbog smrti deteta, što zbog razdvojenog života, ponajviše možda zbog pesnikove preke i agresivne naravi, koja nikako nije išla uz lik jednog nežnog, lirskog pesnika.

Izvesno je, međutim, i to da je Darinka, prepuštena samoći i depresiji, zaista stupila u vezu s kolegom, tamošnjim učiteljem Živojinom Žikom Stojiljkovićem, za kojeg su hroničari zabeležili i to da je lepo svirao u violinu. Na takav postupak supruge, u to vreme i u jednoj zaostaloj, konzervativnoj Srbiji, gledalo se kao akt dostojan smrtne presude, što je dobrim delom i spaslo počinioca zaslužene kazne i dugogodišnje robije.

Foto: Wikimedia/Unknown author

 

Po iskazu samog Ilića, datom tokom suđenja, za neverstvo žene saznao je kada mu je sama "s izrazom najistinitijeg kajanja" to i priznala. Međutim, nije pristala da zajedno s njim otputuje u Beograd niti mu je dozvolila da joj priđe kao ženi, što ga je, navodno, i dodatno razjarilo.

Međutim, postoji i druga, verovatno istinitija priča, po kojoj je Ilić o ženinom neverstvu saznao od kočijaša koji ga je vozio ka selu, prilikom posete ženi. Ne znajući koga vozi, kočijaš se raspričao o mladoj učiteljici koja ljubaviše s kolegom.

Po prirodi ljubomornom Iliću to je, verovatno, bio dovoljno da nasrne na ženu i presudi joj hicem iz pištolja.

Ne zna se pouzdano ni šta je bilo potom. Prema sudskim spisima, Ilić je nakon zločina pobegao u šumu i krio se iznad izvorišta Crnog Timoka, gde je pronađen i uhapšen. Po njemu, opet, nakon što je presudio ženi, pobegao je u šumu da bi presudio i sebi.

Pokazalo se, međutim, da je bio znatno sposobniji da ubije ženu nego da sebi naudi. Uostalom, o tome je i sam ostavio zabelešku: "Uzeo sam perorez iz džepa i njime zasekao levu ruku da bi mi krv iscurela.

Želeo sam da umrem, ali sam se i u tome prevario. Krv je tekla, ja sam sedeo na steni i čekao malaksalost i smrt, ali ona ne dođe. Sedeo sam gologlav na steni, dok su seljaci prolazili i s čuđenjem me gledali. Kad sam utom video i jednog čoveka s puškom, sišao sam sa stene držeći da mene traže. I tako su me peške sproveli u opštinu, a potom i u zatvor."

Žrtva sama kriva

Da je želeo da počini samoubistvo, Ilić svedoči i u svojoj pesmi "Nad izvorom Timoka", u čijim stihovima opisuje kako stoji na steni iznad izvora "razdrljen, slomljen i razbarušen" i čeka da svetiljka zgasne. "Čim vene svoje raskinem strasne, čim krv istočim svoju...", lamentira pesnik nad nesrećnom sudbinom.

U sledećoj pesmi, antologijskom "Zvonu", u pratnji boljevačkog pandura i s previjenom rukom, njega već odvode u zatvor. "I gle, moj čuvar skide kapu s glave/Kud ga to misli daleko odnose?/Šta slušaš, brate, upitah, pun strave/A on mi reče: Zvoni... Sad je nose."

Nesumnjivo da se Ilić nakon počinjenog zločina grdno pokajao jer o tome svedoče i drugi stihovi gde se ubijene supruge seća s tugom i ljubavlju, ali je izvesno da je i pred sudom naišao na razumevanje i saučešće.

Foto: Wikimedia/Unknown author

 

Jer kako drugačije objasniti da Ilić za ovo delo praktično i nije osuđen. Nakon dužih istražnih radnji pred Prvostepenim sudom u Zaječaru održano je suđenje na kojem je Ilić terećen za "delo hotimičnog ubistva bez predumišljaja".

Takva je bila i presuda. Ustanovljeno je, naime, da je "optuženi bez svoje krivice doveden u jarost postupcima od ubijene, pokojne Darinke, a to su posvedočili i brojni svedoci, koji su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena bila neverna mužu, te da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira".

Na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, sudsko veće je utvrdilo da je optuženi "voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kada je ona odbila da se vrati na put vrlina i poštenja, te da je poduže vreme bio bolestan, da pati od nervoze i razdraženosti živaca u većem stepenu. Prema mišljenju suda, do takvog stanja dovela ga je upravo neverna supruga nemoralnim životom".

Vojislav Ilić osuđen je na kaznu od šest meseci zatvora, "koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode, s tim da ima obavezu platiti sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu..." Početkom decembra 1906. Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda.

Bonus video