Vodio sam pilote kroz zamke ustaša, da su nas uhvatili, sve bi poklali! Kao 13-godišnjak spasao deset američkih vojnika

Foto: youtube.com/Jutarnji Program TV HAPPY

Dane Trbović

Sve ove priče mogu se sabrati u jedno ime: Dane Trbović (88). Časnu starinu nedavno je, uz posebne počasti, primio američki ambasador Kajl Skat da bi mu zahvalio što je kao 13-godišnji dečak, 1944. godine, u Lici, spasao deset američkih pilota. Sam samcijat.

Za Srpski telegraf, 75 godina kasnije, prisetio se detalja akcije u koju ga je poslao stric i svega što se dešavalo pre i posle nje. 

ĆUTAO SVE DO 2008.

O svom podvigu ćutao je sve do 2008. Tad se poverio sinu, poželeo da proveri da li je neki od pilota živ, da ga ugosti. Ali krenimo redom...

- Rođen sam u Lici, u to vreme delu NDH. Čim se uspostavila ustaška vlast, 1941. godine, nisu prošla ni tri meseca, a moj ujak koji je bio žandarm pozvan je u logor, navodno na razgovor. Tamo su ga zaklali, iskopali mu oči i bacili ga u jamu. Dosta Srba je pobijeno, u prvom talasu su pobili sve viđenije Srbe. Naša familija je bila velika i to što se desilo bio je povod da se moja braća od stričeva organizuju i bore za goli život jer su ih ubijali i klali. Ko god da je došao, četnici, partizani, oni bi se priključili - priča Dane.

Kod Skata se videlo poštovanje Kaže Dane da mu je čudno što se piloti nikad nisu raspitivali i pokušali da pronađu dečaka koji ih je spasao. Foto: Tanjug/F. KRAJINČANIĆ Kajl Skot - Osnovali su fondaciju, to je tačno, i dobio sam plaketu. Nisam ja ništa očekivao. S druge strane, ambasador Kajl Skat me je dočekao na vratima ambasade, bio je izuzetno ljubazan i baš se videlo poštovanje prema meni.

- U tom trenutku su partizani bili najorganizovaniji, oni su ih skupili, naoružali i tako je krenulo. Već sa 10 godina slali su me na razne zadatke, da pratim ide li kolona Italijana, kao dečak sam postao član Skoja, nisam ni znao šta je to. Kad su pali piloti, stric me je i poslao na zadatak, tad sam imao 13 godina.

Foto: youtube.com/Jutarnji Program TV HAPPY

Dane heroj

Bilo je to 25. avgusta 1944. Amerikanci su bombardovali naftna polja u Rumuniji. Njihov bombarder pogođen je u motor i nekako su, prateći karte, doleteli iznad prostora koji im je bio označen kao slobodna partizanska teritorija unutar NDH.

- U trenutku kad je avion pao, partizani nisu bili tu, bili su na terenu, išli su prema Gospiću. Bilo je to 100 kilometara od mesta gde su piloti iskočili. Ja sam video avion, video sam dim, da gori nešto. Počeli su da iskaču, redom njih 10. Naši su gledali da ih pokupe što pre, uplašili su se da su ustaše sve videle, da će ih pohvatati i sve pobiti. Pokupili su ih, jedan je povredio nogu prilikom doskoka. Odveli su ih u obližnje selo, gde su prespavali. Stric mi je rekao da ujutru spremim konja, on će mi dati još jednog i da idem u selo, otišao sam rano u Radojičić i pokupio tih 10 pilota. Ja sam, oni su čekali, nisu imali ni šta da im daju da jedu, dali im kukuruz, pa su se posle šalili u toku puta i rzali kao konji. Nisam znao ni reč engleskog i samo sam ih gledao dok sam ih vodio područjem gde su svaki čas mogle da naiđu ustaše.

 

 

DALI MU BOMBONE

Dane je pilote odveo do Mrkopada, gde je bio partizanski štab.

- Imao sam kartu, čuvam je i dalje, na njoj je bilo ucrtano kako da zaobiđem ustaše, ustaške teritorije. Nisam ni bio svestan šta radim. Amerikanci su uglavnom pešačili. Ranjeni pilot je ležao i pokrili smo ga senom. U prslucima su imali neke ploče, metalne, kao grejače, imali su i bombone. Terali su me da jedem, ali sam ih čuvao da pokažem mojima kad se vratim jer nikad do tada nisam video u životu bombonu. Putovali smo 12 sati, ukupno prešli 37 kilometara. Nikom ništa nisam pričao do 2008. Tad sam sve rekao sinu. Napisao sam pismo ambasadi SAD i sve opisao, sa imenima posade, činovima...
Deset godina kasnije pukovnik Džon Kapelo, predsednik fondacije Misija Halijard, koja se bavi istraživanjima o preživelim učesnicima spasavanja američkih pilota, uručuje Danetu plaketu, kao jedinom živom učesniku akcije spasavanja deset američkih pilota.