SAHRANJENA IDEJA O TROIMENOM NARODU! Ratni vihor ne mari za stare godišnjice, do juče nebitni datumi postaju deo nacionalnog mita!

Poslednja sedmica februara sa sobom donosi prirodnu težnju da se nakon pune godine rata u Ukrajini podvuče crta, analiziraju zbivanja i izvuku određeni zaključci.

Težnja je prirodna i razumljiva, ali u samoj suštini lišena stvarnog smisla jer dinamika rata i njegovi ciklusi nisu uslovljeni kalendarom. Ratni vihor ne mari za stare godišnjice i jubileje, u njemu se neki drugi, obični i do juče nebitni datumi posvećuju i postaju deo nacionalnog mita.

SAMO PAUZA

Pored toga, neko će s pravom upitati kako to da za početak rata uzimamo 24. 2. 2022, kada rat na prostoru Ukrajine traje još od 2014, s dužim i kraćim pauzama.

Foto: Tanjug/AP

Usudio bih se da odem i korak dalje i razumno pretpostavim da će neki budući istoričari rat u Ukrajini, skupa s Prvim i Drugim čečenskim ratom, te ratovima u Gruziji i na području Nagorno-Karabaha, posmatrati kao jedinstvenu celinu, verovatno ih zbirno nazivajući ratovima za sovjetsko nasleđe, baš kao što se već danas Prvi i Drugi svetski rat smatraju jedinstvenim periodom svetskog rata, koji sadrži pauzu od dvadesetak godina.

Ipak, 24. 2. 2022. ima veliki značaj, ne kao datum kojim je počeo rat u Ukrajini, već pre kao dan kada je Rusija pokušala taj rat da okonča masovnom vojnom invazijom i slamanjem sistema vlasti u Kijevu.

Pokušaj, videli smo, nije urodio plodom i ostaje, kao podsetnik, da superiorna vojna sila, pa ni dobra taktička izvedba, ne mogu kompenzovati pogrešno postavljenu strategiju, zasnovanu na netačnim pretpostavkama.

PRESUDNA ULOGA

Ne ulazeći u analizu odvijanja ratnih operacija, o čemu smo, uostalom, detaljno izveštavani iz dana u dan tokom prethodne godine, valjalo bi se kratko osvrnuti na neke opšte odlike rata, najvećeg na tlu evrope nakon 1945. Pre svega, rat u Ukrajini je kopneni rat.

Foto: Tanjug/AP

Iako okršaja u vazduhu nije manjkalo, o čemu svedoči značajan broj oborenih aviona i bespilotnih letelica na obe strane, a na moru smo svedočili spektakularnim okršajima za kontrolu Zmijskog ostrva i potapanju krstarice "Moskva", ništa od toga nije imalo presudnu ulogu na tok rata.

Za razliku od većine ekspedicionih, postimperijalnih i na druge načine asimetričnih ratova druge polovine 20. i s početka 21. veka, presudnu ulogu u ratnim operacijama u Ukrajini preuzela je artiljerija, njena mobilnost i umešna upotreba, logistika i raspoloživost municije.

Kao rezultat toga, poslednjih godinu dana gledamo tragične slike potpuno razorenih sela i gradova na istoku i jugu Ukrajine, toliko nalik području nedavno pogođenom stravičnim zemljotresom na razmeđi Turske i Sirije. No, pakao u Hataju, Gazijantepu i Alepu je izazvala viša sila, a u Marijupolju, Bahmutu i Hersonu odluke nekih državnika i generala.

DEVEDESETE

Taj 24. 2. 2022. označio je i početak izuzetno teškog perioda za Republiku Srbiju. Čak i da ostavimo po strani ekonomske nedaće s kojima se suočila čitava Evropa, a mi ponajviše usled želje velikih i moćnih da nas posebno kazne, ne dozvoljavajući nam ono što sebi sami uzimaju za pravo, Srbija se od prvog dana našla pod udarom mnogih u regionu, spremnih i voljnih da se poput lešinara okoriste o geopolitički zemljotres.

Foto: Tanjug/AP

Nije bilo dana u kojem neko iz Prištine, Zagreba, Sarajeva ili Podgorice nije poredio Srbiju s Rusijom, predsednika Vučića proglašavao za malog Putina, upozoravao na to da će Srbija nekoga napasti za račun Moskve i slično, sve da bi nas ekspresno vratili u period devedesetih i podstakli obračun ratnom psihozom ophrvanog Zapada sa našom državom.

U takvim okolnostima jedina moguća politika bilo je i ostalo čuvanje stabilnosti u regionu, uz čvrst oslonac na međunarodno javno pravo. Osudom ruske invazije i podrškom suverenitetu Ukrajine, postavili smo ogledalo pred sve one koji su protivpravnom agresijom i priznavanjem separatističkog čina Prištine pogazili suverenitet naše države.

Odolevanjem pritiscima da se pridružimo ekonomskim sankcijama i drugim kaznenim merama, delatno smo prikazali da ne želimo da budemo strana u ratnom sukobu jer smo isuviše postradali u ratovima 20. veka.

Foto: Tanjug/AP

No, ma koliko principijelna takva pozicija bila, to ne znači da nećemo biti izloženi još većim pritiscima s različitih strana da bismo odustali od sopstvene političke nezavisnosti i spoljnu politiku direktno podredili interesima većih i moćnijih od nas.

OPŠTE MESTO

Nužno je, naposletku, prozboriti i o posledicama ovog rata, koji, prema mnogima, formativno deluje na geopoltiku Evrope, ako ne i čitavog sveta, u 21. veku. Postalo je već opšte mesto govoriti kako nakon završetka rata u Ukrajini više ništa neće biti isto, ali je malo ko spreman i sposoban da objasni na koji će se to tačno način prilike izmeniti.

Razumljivo, budući da kraj tog tragičnog rata još nije na vidiku. Ipak, usudio bih se da ukažem na najmanje dva bitna ishoda koja su već sada izvesna, čak bez direktne veze s tim koja će strana iz rata izaći kao relativni pobednik.

Foto: Tanjug/AP

Nesumnjivo je to da rat predstavlja katalizator nacionalne konsolidacije Ukrajine. Iako procesi etnogeneze, kao i drugde, imaju svoj istorijski tok i razvoj u dužem trajanju - tzv. evromajdan iz 2014. i 24. 2. 2022. predstavljaju tačke u kojima se taj proces ubrzava i zaokružuje. Krajnja antagonizacija etnički i kulturološki srodnih Rusa i Ukrajinaca, koja predstavlja nužnu posledicu surovog rata, obeleženog brojnim zločinima i rasprostranjenim stradanjem civila, ujedno označava i sahranu ideje o troimenom narodu Rusa, Belorusa i Ukrajinaca (da, baš kao i Srba, Hrvata i Slovenca), koja je doskora opstajala u formi identitetskog pretapanja unutar značajnog dela stanovništva Ukrajine.

Rečnikom savremene geopolitike govoreći, kako god da se ovaj rat okonča, Ukrajinci nikada više neće biti deo tzv. ruskog sveta.

DRUGA POSLEDICA

Druga neizbežna posledica rata u Ukrajini jeste političko, bezbednosno, ekonomsko, tehnološko, pa i šire društveno razdvajanje Rusije i Zapada.

Foto: Tanjug/AP

Slikovitije rečeno, preko Evrope se razvlači nova gvozdena zavesa, ali teža i manje porozna od one iz 1945. Iako danas ne možemo tačno znati kojim linijom će se protezati, izvesno je to da će ta nova gvozdena zavesa pratiti spoljne granice Rusije i Belorusije, a to svakako znači da će biti stotinama kilometara udaljena od nas, za razliku od one prve, na koju se Jugoslavija oslanjala.

Odgovorna državna politika bi ovo morala uvažiti kao datost i primeriti svoje planove i projekcije geopolitičkoj realnosti koja nastaje.

Piše: Nemanja Starović, istoričar