SVAKI DAN ČEKAMO DA DOĐE NASMEJAN NA KAPIJU: Neutešni roditelji dečaka iz Apatina koji je nestao pre tri i po meseca ispričali kakva tuga ih je zadesila!

Od nestanka dvojice dečaka Antonija M. (9) i Patrika B. (10) prošle je tri i po meseca, a isto toliko traje i agonija porodica. 

Mališani su poslednji put viđeni živi na obali Dunava u Apatinu, kod Kajak kluba, nakon čega im se izgubio svaki trag. 

Porodica Mišković, još uvek čeka rezultate DNK analize, jer se sumnja da je njihov sin, pronađen 7. juna kod Dalja u Hrvatskoj.

- Znam da je to moj sin, znam. Da mi je bar da ga sahranimo kako treba, da mu odnesemo cveće na grob, zapalimo sveću, isplačemo se... Ovako nismo ni živi, ni mrtvi. Svaki dan čekam... nekada kao da će doći na kapiju, onako veseo i nasmejan... a nekada bar da stigne koverat sa potvrdom da li je on u pitanju, pa da ga konačno dovezemo kući, da počiva - jada se tužni tata malog Antonija.

Patrikovo telo, pronađeno je 22. juna uveče, stotinak metara nizvodno od Apatina, u tzv. Lovrinom limanu. Iako je i u tom slučaju rađena DNK analiza, rezultati su stigli brzo, jer je telo malenog Patrika pronađeno na našoj obali.

- Jasno je meni da je u pitanju inostranstvo, da sve ide mnogo sporije i preko državnih organa, odnosno Zagreba i Beograda, ali ovo je previše. Bar deset puta sam bio u Osijeku, u policiji, bolnici, ali uvek mi kažu “biće za koji dan”. Posle par dana zovem, kažu nije gotovo, da se javim opet za koji dan. Te bili su godišnji odmori, te doktor koji to radi nije trenutno tu, te negde zapelo u Zagrebu... Nemam više snage, samo želim da donesem telo svoga sina i dostojanstveno ga sahranim - apeluje Antonijev tata Zoran.

Kaže da ne može da prežali kako ga nije prepoznao kad je išao na identifikaciju u Osijek.

- Zbunila me majica. Bio je u školi u plavoj, bili smo ubeđeni da je u njoj i otišao u vožnju, a utopljenik čije sam slike gledao je imao crvenu... Lik nisam mogao dobro da vidim, telo je dugo bilo u vodi, promenilo se - uz suze priča Zoran.

On takođe dodaje da je dao krv za DNK analizu i tek kad je došao kući, rekonstruisao dan i shvatio da je bilo prostora da se dečak presvuče u crvenu majicu...

- Nije bilo nikog kod kuće, niko ga nije video u crvenoj majici, a ja sam bio ubeđen da je bila plava... Sad sam ubeđen da je to moj Antonijo... Samo da se ovo sve završi pa da možemo u miru da tugujemo, da znamo gde mu je grob... - kroz suze priča Zoran.

Supruga Marina nemo sluša razgovor, držeći u naručju mlađeg sina, Aleksandra (2). Po rečima njenog supruga, cela situacija se odrazila i na njeno zdravlje, zbog čega je čest pacijent Hitne službe Doma zdravlja.

- Život ide, dani prolaze, a mi kao da smo zaglavili u tunelu iz kog nema izlaza. Imam utisak da ludimo i supruga i ja. Gledamo u ovo mlađe dete, ono traži svoje, ali nam je Antonijo stalno u mislima i pred očima. Znam da samo želim da ga donesem kući, da znam gde mu je grob... - završava svoju ispovest Antonijev otac Zoran Mišković.

BONUS VIDEO