ZAŠTO PUTINU TREBA VAGNER? Ovako izgleda skrivena borba za moć koja održava brutalnu rusku miliciju

Početkom maja, tenzije između ruskog Ministarstva odbrane i Vagnera, privatne vojne kompanije bliske ruskom predsedniku Vladimiru Putinu su eskalirale.

Mesecima su Vagnerovi vojnici igrali vodeću ulogu u ruskoj opsadi Bahmuta u istočnoj Ukrajini, uz ogromnu ljudske gubitke. Sada je Jevgeniju Prigožinu, Vagnerovom borbenom vođi ipak dosta.

On je objavio snimak uz upućen ruskom ministru odbrane.

Uz eksplicitne psovke upućene Sergeju Šojgu, ruskome ministru odbrane, kao i načelniku generalštaba i šefu ruskih snaga u Ukrajini, Prigožin je uznemirujućim videom koji je objavio stajao okružen mrtvim telima vojnika Vagnera u Bahmutu. Prigožin je zapretio povlačenjem svojih snaga iz Bahmuta ako im se odmah ne obezbedi više municije.

Mnogima se činilo da se između Vagnera i Kremlja otvara ozbiljna pukotina. Drugi su nagađali da bi Prigožinovi dani mogli biti odbrojani, s obzirom na to da je navodno stekao neprijatelje među celokupnim vojnim rukovodstvom Rusije. Međutim, dva dana kasnije, Prigožin je povukao svoju pretnju da povuče Vagner iz Bahmuta i pokušao da predstavi situaciju kao uspešno rešenu u svoju korist. Na kraju, cela melodrama izgledala je kao očajni pokušaj Prigožina da spasi reputaciju Vagnera kao jedinice sposobne za ofanzivne operacije, uprkos katastrofalnim gubicima u Bahmutu.

Međutim, nedostaje objašnjenje zašto je Putin tolerisao takvo ponašanje Prigožina i gde se Vagner zapravo uklapa u vojnu i obaveštajnu hijerarhiju Rusije. U stvari, istaknutost Vagnera je samo najnoviji razvoj u dugoj istoriji ruske i sovjetske oslanjanja na neformalne snage, koja seže sve do doba Staljina.

Osim toga, grupa ima značajan trag u Ukrajini, gde se prvi put pojavila tokom prethodnog rata Rusije na Donbasu pre osam godina. Za Putina, Vagner je takođe postao ključno sredstvo za kontrolu vojske.

Foto: Tanjug/AP

 

STALJINOVA TAJNA SILA

Da bismo razumeli relativnu snagu Prigožina i Vagnera u Rusiji, potrebno je razmotriti kako kompaniju percipiraju najmanje četiri različite institucije ruske države: vojna obaveštajna agencija poznata kao GRU; vojska uopšte; državna bezbednosna agencija, poznata kao FSB i sam Putin.

GRU je odigrao vodeću ulogu u nastanku Vagnera, a razlozi leže u turbulentnim reformama kroz koje je vojna obaveštajna služba prošla krajem 2000-ih i početkom 2010-ih. Pod prethodnikom Šojgua, Anatolijem Serdjukovim, koji je bio ministar odbrane od 2007. do 2012. godine, ministarstvo je pokušalo da smanji ulogu GRU unutar vojske. Međutim, ubrzo nakon preuzimanja dužnosti, Šojgu je promenio kurs i uložio nove resurse u GRU. Kao rezultat toga, agencija je dobila nove kadrove, među kojima su mnogi regrutovani iz Spetsnaz-a - vojnih specijalnih snaga koje su tradicionalno bile pod nadzorom GRU. Generalima koji su vodili agenciju, dovođenje više Spetsnaz snaga imalo je smisla: ruska vojska je već bila snažno uključena u sukob u Siriji, kao i u Krimu i istočnoj Ukrajini, a GRU je menjao fokus sa tradicionalnog špijuniranja i razvijao ono što je nazvao "aktivnom obaveštajnošću" - sprovođenjem oružanih operacija. U narednim godinama, mentalitet Spetsnaz-a se širio unutar agencije, a general Vladimir Aleksejev, koji je bio zadužen za Spetsnaz, je unapređen u prvog zamenika šefa GRU-a.

Upravo tokom ove promene prioriteta GRU-a, prvi put je izveštavano o postojanju Vagnera u ruskim medijima. 2015. godine, nezavisni novinski portal Fontanka.ru iz Sankt Peterburga izvestio je da su članovi ove privatne vojne kompanije aktivni na istoku Ukrajine. Fontanka je takođe prva izvestila da je Prigožin jedan od vodećih finansijera Vagnera i da je Dmitrij Utkin, bivši komandant Spetsnaz-a, bio zadužen za vojne operacije Vagnera. U stvari, iako to tada nije bilo poznato, unutar GRU-a je formirano novo odeljenje koje je nadziralo aktivnosti privatnih vojnih kompanija, uključujući i Vagnera. Nekoliko meseci nakon što je postojanje Vagnera prvi put javno objavljeno, jedan zvaničnik iz GRU-a nam je potvrdio postojanje tog novog odeljenja, koje je,očekivano, bilo popunjeno veteranima Spetsnaz-a. Za GRU, Vagner je pružao pogodnu mogućnost da se negiraju njihove operacije u trenutku kada je Rusija javno negirala svoje direktno učešće na istoku Ukrajine.

Na prvi pogled, korišćenje privatnih vojnih kompanija uklopilo se u novi obrazac ratovanja u 21. veku. Na primer, Sjedinjene Američke Države su koristile vojne izvođače u Iraku, a Vagner je imao neke sličnosti sa američkom vojnom kompanijom Blackwater. Međutim, za GRU, Vagner je takođe predstavljao nastavak mnogo starije tradicije koja seže još u sovjetsko doba, kada je Kremlj koristio posredničke snage za intervenciju u sukobima širom sveta.

- To je baš kao kada smo imali našu vojsku prerušenu u Španiji tokom Španskog građanskog rata - rekao nam je jedan zvaničnik GRU-a 2017. godine, kada smo ga pitali zašto agencija treba privatnu vojnu kompaniju poput Vagnera.

IGRANJE SA GENERALIMA

Međutim, mnogo složenije pitanje je obim podrške koju Vagner ima unutar vojske i FSB-a. U godinama od njegovog nastanka 2015. godine, a posebno od početka ruske trenutne rata u Ukrajini, karakter vojnih operacija Vagnera se znatno promenio. Počeo je kao tajna, negirana plaćenička snaga, a postepeno se razvio u veliku vojnu jedinicu sa operacijama u nekoliko zemalja, sopstvenom artiljerijom i vazduhoplovstvom, ogromnim reklamnim bilbordima na ulicama ruskih gradova, sopstvenom filmskom produkcijom koja veliča njihova dela, i velikom blistavom kulom u Sankt Peterburgu za svoje korporativno sedište. Takođe, postao je poznat kao najbrutalnija sila u ruskoj vojsci, otvoreno se hvaleći ubijanjem "izdajnika" na najužasnije načine.

Dok Prigožin postaje sve hrabriji u kritikama vojnog rukovodstva, mnogi posmatrači su počeli da se pitaju koliko dugo će moći da prođe nekažnjeno. Trenutno, GRU je zadržao svoju podršku Vagneru, prema zvaničnicima sa kojima smo razgovarali unutar snaga Spetsnaz-a agencije. Čini se da GRU veruje da je Vagner i dalje koristan.

Međutim, podrška agencije ne pruža mnogo sigurnosti Prigožinu.Tokom Putinovog mandata bilo je primetnih trenutaka kada podrška GRU-a nije mnogo značila. Na primer, u ranim godinama ovog veka, GRU i njegove snage Spetsnaz-a su nadzirali posrednički vojni bataljon u Čečeniji pod nazivom Vostok, kojim je rukovodio Ruslan Jamadaev, moćni čečenski ratni vođa. Vostok je bio efikasna snaga, a Jamadaev je bio lojalan GRU-u. Međutim, to nije bilo dovoljno da ga zaštiti kada je njegov klan otvoreno sukobio sa Ramzanom Kadirovim, predsednikom Čečenije. U septembru 2008. godine, Jamadaev je ubijen u pucnjavi iz vozila koja su prošla pored njegovog Mercedesa na semaforu samo nekoliko stotina metara od Bele kuće u Moskvi (sedišta ruske vlade). Mnogi veruju da je ubistvo naručio Kadirov.

Foto: Tanjug/AP

 

KORIST LOŠEG

Najvažniji faktor u Prigožinovoj kontinuiranoj ulozi u Ukrajini, međutim, jeste sam Putin. Zaista, Prigožinovi ponovljeni napadi na dvojicu najviših vojnih lidera čine se toliko neprimerenim da samo Putinova lična podrška može objasniti dalju ulogu vođe Vagnera u ratu. Ali zašto je Prigožin vredan Putina?

Objašnjenje leži u Putinovom komplikovanom odnosu sa ruskim vojnim vrhom. Tokom svojih prvih godina na vlasti, jedan od Putinovih najvećih izazova bio je držanje vojske pod kontrolom. Kao jedna od najvećih vojski na svetu u ogromnoj zemlji gde se sve obavlja internim kanalima, vojska ima tradiciju da obezbedi da spoljni svet zna što manje moguće o njenim aktivnostima. To znači da uobičajeni oblici vlade i javnog nadzora - bilo putem parlamenta, pravosuđa ili medija - jednostavno ne postoje u Rusiji. Tokom prvog decenijama na vlasti, Putin je pokušao da ojača svoju kontrolu nad vojskom imenovanjem bivšeg generala KGB-a i svog pouzdanog prijatelja Sergeja Ivanova za ministra odbrane. Međutim, Putin je bio primoran da ga zameni 2007. godine kada je postalo jasno da Ivanovovi napori da pokrenu širu vojnu reformu su propali. Kasnije, sa Šoiguom, još jednim strancem u vojsci, Putin je ponovo pokušao da dobije više poluge moći.

Prigožin je vredan Putinu jer on predstavlja alat koji omogućava Putinu da održava ravnotežu između vojnih snaga i države. Dok Prigožin snažno kritikuje vojno rukovodstvo i izaziva nezadovoljstvo unutar vojske, Putin koristi tu napetost kako bi održao vojsku pod kontrolom. Prigožinova upotreba Vagnera kao spoljnog elementa, izvan ustaljenih vojnih struktura, omogućava Putinu da zadrži vojsku uverenom da postoji neko ko će preuzeti odgovornost za kontroverzne akcije i da će oni sami biti zaštićeni od direktnih posledica. Istovremeno, Prigožin je Putinov saveznik i pomaže mu u sprovođenju svojih ciljeva u Ukrajini i drugim sukobnim područjima.

Sve u svemu, Putin koristi Prigožina i Vagnera kao sredstvo za održavanje kontrole.

BONUS VIDEO: