ČITAV ŽIVOT ŽUDELA ZA SRBIJOM, ALI JE U NJU STIGLA TEK POSLE SMRTI! Umesto trona, dočekao ju je grob! (FOTO)

Kneginja Zorka Petrović Njegoš, ćerka crnogorskog knjaza, kasnije i kralja Nikole Prvog Petrovića, supruga Petra Karađorđevića i majka budućeg srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića, nikada nije zakoračila u Srbiju iako je za tim žudela čitavog života.

U nju je stigla tek 22 godine posle smrti, u trenutku kada su njeni posmrtni ostaci s Cetinja preneti u tek završenu zadužbinu njenog muža - Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu.

 

Međutim, to nije i jedini paradoks u njenom životu. Naime, malo je poznato da je kršteno ime kneginje Zorke, zapravo, bilo Ljubica. Dobila ga je od kuma na rođenju, kneza Mihaila Obrenovića, u spomen na svoju majku kneginju Ljubicu.

Time su već na samom početku njenog života simbolički spojene sudbine tri dinastije - Petrović, Obrenović i, kasnije, Karađorđević. Ime Zorka, koje će kasnije ući u svakodnevnu i istorijsku upotrebu, bilo je porodično i dvorsko ime, dok je Ljubica ostala zapisana u crkvenim knjigama i u tišini arhiva. 

Detinjstvo na Cetinju

Zorka Petrović rođena je 23. decembra 1864. na Cetinju, u tadašnjoj Kneževini Crnoj Gori. Bila je najstarija ćerka knjaza Nikole Prvog i knjeginje Milene, žene snažne volje i izraženog političkog instinkta. Dvor Petrovića bio je skroman po evropskim merilima, ali bogat ambicijama. Cetinje je u to vreme bilo i porodično ognjište i politička pozornica, mesto gde su se susretale diplomatske misije, ruski izaslanici, srpski emigranti i balkanski revolucionari. Zorka je rasla u atmosferi u kojoj su državna pitanja bila porodična tema.

Do 11. godine Zorka je detinjstvo provela na Cetinju, gde su je obrazovali cetinjski učitelji i Švajcarkinja gospođa Najkom. Tada su je poslali u Rusiju da bi na Smoljnskom institutu, jednom od najistaknutijih obrazovnih institucija za devojke iz najuglednijih porodica ruske aristokratije, nastavila školovanje. Po završetku školovanja se vratila na Cetinje.

Bila je obrazovana više nego što je to bilo uobičajeno za devojke u to vreme, govorila je strane jezike, pratila političke prilike i pokazivala izrazitu samosvest. Savremenici su je opisivali kao inteligentnu, ponositu i energičnu, s naglašenim osećajem odgovornosti. Ali njen budući muž, 20 godina stariji Petar Prvi Karađorđević, barem u tom trenutku, bio je daleko od nekog ko bi mogao da ostvari njene ambicije.

Potomak vožda Karađorđa, u vreme kada je upoznao i verio Zorku, bio je bez prestola i bez domovine. Dinastija Karađorđević živela je u izgnanstvu, dok su u Srbiji vladali Obrenovići. Petar je bio evropski obrazovan, liberalnih shvatanja, ali politički marginalizovan.

Foto: Wikipedia /Alexander Palace Forums, Balkan Royalty

 

Njihov brak, sklopljen 1883. na Cetinju, imao je snažnu političku simboliku. Bio je to savez dve dinastije koje su delile zajedničku ideju - Srbiju oslobođenu apsolutizma i otvorenu prema narodnoj volji. Ipak, brak nije bio samo politički aranžman. Iz sačuvanih svedočanstava vidi se da je Zorka u Petru videla više od prognanog princa, videla je budućeg vladara.

Tišina umesto fanfara

Do tada su Zorka i Petar živeli pretežno u Crnoj Gori i inostranstvu. Dobili su petoro dece: Jelenu, Milenu, Đorđa, Aleksandra i Andriju. Dva sina - Đorđe i Aleksandar - odigraće ključne uloge u istoriji Srbije i Jugoslavije. Za to vreme, Zorka je bila stub porodice. Dok je Petar često boravio u političkim krugovima, ona je brinula o deci, njihovom vaspitanju i obrazovanju, ali i održavala veze s crnogorskim i srpskim političkim krugovima. Postoje indicije da je upravo ona bila snažan zagovornik aktivnijeg političkog angažmana svog supruga.

Nažalost, prerana smrt je sprečila da vidi ostvarenje svojih snova. Umrla je 16. marta 1890. na Cetinju, u 26. godini, neposredno nakon porođaja. Njena smrt bila je težak udarac za porodicu, posebno za Petra. Ostao je udovac s malom decom, bez stabilne države i bez oslonca koji mu je Zorka predstavljala.

Sahranjena je bila na Cetinju, daleko od Srbije, u koju nikada nije kročila za života. Ironija sudbine je u tome što će se sve ono za šta je verovala da će se dogoditi - povratak Karađorđevića na srpski presto - ostvariti tek nakon njene smrti.

Foto: Nemanja Pančić

 

Posle Majskog prevrata i dolaska Petra Prvog Karađorđevića na srpski presto, 1903, započela je nova epoha u srpskoj istoriji. Tek tada, nekoliko godina kasnije, posmrtni ostaci kneginje Zorke preneti su s Cetinja u Srbiju i položeni u Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbinu Karađorđevića.

Taj čin imao je snažnu simboliku. Žena koja je ceo život bila vezana za ideju Srbije, koja je majka budućeg vladara i moralni oslonac kralja Petra, u Srbiju je stigla tek kao senka, kao sećanje. Bez dočeka, bez reči, ali s težinom istorije koju je nosila.

Zorka Petrović Njegoš ostala je figura između dva sveta - crnogorskog i srpskog, života i smrti, nade i ostvarenja koje nije dočekala. Njena sudbina svedoči o tome koliko su lične tragedije često utkane u temelje velikih istorijskih preokreta.

Ušla je u Srbiju onda kada je sve već bilo odlučeno. Kada su krune već bile podeljene, a sudbine ispisane. I upravo u toj tišini njenog dolaska leži možda i najjača poruka njenog života.

Bonus video