"RAZARAJUĆA JE OVA BOL KOJU MORAM DA PODNESEM" Otac Stefana Filića: Žena kao sena prividno obitava na zemlji, sin se ne raduje životu

Nikola Bojović (23) i Mitar Pandurević (23) osuđeni su u julu prošle godine na 18, odnosno 15 godina zbog povreda koje su naneli Stefanu Filiću (18).

U potresnoj ispovesti Nenad Filić, Stefanov otac, ističe da je najveća bol koji čovek može da doživi, upravo gubitak deteta.

- Najveća bol koji čovek može da doživi je gubitak deteta.Ostali mogu samo da naslute veličinu te tragedije. Sada pre više od četiri godine,osvanuo nam je dan kakav nije smeo, nama, jednoj normalnoj porodici koja se borila za egzistenciju, za bolje sutra svoje dece. Samo jedan poziv u cik zore nas je doveo u stanje kad je bolje da nismo živi.

Iskreno, ne znam ni šta da kažem, iscrpeo sam sve reči,s ve suze, ponekad kao da sam nem, da me niko ne čuje, poželimi da sebe ne čujem, da ne osećam i dišem. Vrtim se u kovitlacu bola i besa iz minuta u minut,iz dana u dan ,od te nesnosne boli koja je u meni, ne prestaje već se produbljuje, niko je ne vidi,a ona lomi i razara. Nisam siguran da li je gore što mi nedostaje, ili činjenica da ne mogu ništa da promenim - rekao je Filić.

Foto: ST/N. MANDIĆ

Nenad ističe da mu je tragičan događaj potpuno promenio porodicu.

Foto: ST/Nemanja Pančić

- Gledam svoju uništenu porodicu,ženu koja kao neka senka prividno obitava na ovoj zemlji ,rastrgnuta od bola kao i ja. Mlađeg sina koji u trenutku postaje star, ne raduje se životu kao njegovi vršnjaci, gledam sestriće koji više ne slave rođendane, ni punoletstva,  ženine roditelje i braću i sestre koji su se odrekli pređašnjeg života. Gledam stare roditelje, ljute što nisu oni tada otišli, posebno majku nad čijom humkom već mesec dana  plačem jer nije mogla da izdrži, nije dočekala da Stefanove ubice odu u zatvor - navodi Nenad.

Foto: ST/Nemanja Pančić

Kako je objasnio, pola srca im je svima ostalo u hladnom grobu gde Stefan počiva.

-  Svima nam je pola srca u hladnom grobu, gde truli naš nevino ubijeni sin, a ova druga od bola načeta polovina pokušava da bude tu, da se nađe mlađem sinu, da se izbori sa traumom i teretom koji nosi. Svojski se trudimo da ga utešimo i pomognemo da zaboravi trenutak kad su mu pred očima ubijali brata, a on nemoćan sa svojih malih šesnaest godina, dok su ga tukla tri mladića istovremeno od 21 godine, a  Boga mi, sa kilažom od preko osamdeset kila. Razarajuća je ovo bol koju kao otac moram da ponesem, kao rak u poodmaklom stadijumu, živim kao po nekoj kazni,boli me, želim da odem, a ne mogu. Mnogo se bojim da mu ne zaboravim miris, da mu ne zaboravim glas, i ako krenem jednim korakom napred, da nešto uradim,vratim se dva nazad, strahujući da sam ga nečim povredio, da sam ga izdao - teške su reči oca, koji se ponekad pita koja je svrha nejgovog ostajanja na svetu.

BONUS VIDEO: