ISTRAŽIVANJE: Šta radnika čini zadovoljnim i kako se menjao odnos prema poslu kroz decenije

Da li je dobar radnik zapravo zadovoljan radnik? I šta je to što jednog radnika čini zadovoljnim? Iako je prva pomisao da dovoljno nula na čeku za platu automatski znači i osmeh i radni elan, istraživanja kroz decenije pokazuju da to nije tako. Verovali ili ne, plata nikad nije bila presudan faktor da se radnik oseća zadovoljno i ispunjeno na poslu.

Ako pogledamo istraživanja od pedesetih naovamo, uvek je presudan bio osećaj - postignuća i vrednovanja unutar kolektiva, pa osećaj sigurnosti, kojem se težilo sedamdesetih godina, do osećaja poštovanja i prilike za napredak, na čemu je danas akcenat.

ŠEZDESET ODSTO ZAPOSLENIH RAZMIŠLJA O OTKAZU

Iako su očekivanja radnika i poslodavaca često u raskoraku, poslednje istraživanje Infostuda "Šta rade uspešne kompanije u Srbiji", koje je pokazalo da čak 60 odsto radnika u našoj zemlji planira da da otkaz, izazvalo je pravi zemljotres.

- Istraživanje "Šta to rade uspešne kompanije u Srbiji", sprovedeno među 3.111 zaposlenih i 759 donosilaca odluka iz 15 industrija, pokazalo je da čak 60 odsto zaposlenih u Srbiji namerava da promeni posao u narednih godinu dana - saopštili su organizatori istraživanja, kao i da postoji ogroman raskorak između onoga što misle menadžeri i stvarnog stanja među zaposlenima:

- Menadžeri u Srbiji misle da u njihovim kompanijama drugi posao trenutno traži svega 15% radnika.

Kako dalje prenose mediji, da bi razumeli šta to rade najuspešnije kompanije, autori istraživanja - Infostud, TIM Centar, Osiguranik i Rezilient, ispitali su da li bi zaposleni preporučili svoju kompaniju, koliko su zaposleni angažovani, kao i u kojoj meri su lojalni.

- Čak 61% zaposlenih ne bi preporučilo svoju kompaniju kao dobro mesto za rad, dok bi to učinilo svega 16% zaposlenih, što ukazuje na veoma nizak nivo lojalnosti i poverenja zaposlenih prema svojim poslodavcima. Istraživanje je pokazalo i da je nivo angažovanosti zaposlenih u Srbiji veoma nizak. Samo 14% zaposlenih oseća snažnu povezanost s kompanijom, pokazuje inicijativu i spremno je da uloži dodatni napor da bi organizacija ostvarila bolje rezultate - navodi se.

RADNIK KROZ ISTORIJU

Najveće svetsko istraživanje angažovanosti zaposlenih koje je sprovodio Galup - više od dve decenije istražuju milione zaposlenih širom sveta, pokazuje da srećni i angažovani zaposleni imaju zajedničke karakteristike - znaju šta se od njih očekuje, imaju priliku da rade ono u čemu se najbolji, da napreduju, a njihov trud se prepoznaje. Plus, veruju svom menadžeru.

I studija Workplace Happiness iz 2017, koja je obuhvatila 550 zaposlenih, pokazuje da su najsrećniji zaposleni oni koji osećaju da ih kompanija podržava i ulaže u njihov razvoj. Međutim, samo dve ili tri decenije ranije, tokom sedamdesetih i osamdesetih radnik je težio sasvim drugom osećaju. Ono što se cenilo i što je određivalo zadovoljstvo radnika, samim tim uticalo na kredibilitet kompanije, jeste sigurnost. Radniku je tada bio presudan osećaj sigurnosti na poslu, izvesnosti plate svakog meseca jer je na temelju tog osećaja gradio sigurnost i u privatnom životu.

Foto: Just Life/shutterstock

U SFRJ sedamdesetih i osamdesetih godina većina zaposlenih je imala ono što bi danas nazvali "higijenskim faktorima": relativno siguran posao, stalni radni odnos, zdravstveno i penziono osiguranje, predvidiva primanja i jasnu perspektivu da će ostati u istoj firmi do penzije. U takvom okruženju pitanje "Da li će me sutra otpustiti" nije bilo svakodnevna briga za većinu zaposlenih. Zbog toga su tadašnja istraživanja i ankete često isticala sigurnost zaposlenja kao jednu od najvećih vrednosti sistema. Ne zato što ljudima nije bio važan smisao rada, već zato što je sigurnost bila nešto što se podrazumevalo ili se posebno cenilo u društvenom kontekstu tog vremena.

SAMO SE PRIORITETI MENJAJU

A ako odemo još jedan korak unazad i pogledamo istraživanja iz pedesetih Frederika Herzberga, američkog psihologa i jednog od najznačajnijih istraživača motivacije zaposlenih u 20. veku, radnici tada nisu tražili samo dobru platu i sigurnost, već i priznanje i osećaj postignuća. Osnovni uslovi rada, stabilnost i korektan odnos s nadređenima bili su važni jer su sprečavali nezadovoljstvo, ali, sami po sebi, nisu bili dovoljni da motivišu zaposlenog. Radnike je dugoročno ispunjavalo kada su osećali da njihov posao ima vrednost, da se njihov trud primećuje i da mogu da se razvijaju.

Gledajući kroz istoriju, ispada da se potrebe radnika nisu promenile, ali da se menjao njihov redosled u zavisnosti od ekonomskih i društvenih okolnosti. Radnik kroz decenije želi iste stvari - sigurnost, poštovanje, dobar posao i mogućnost razvoja, samo se razlikuje ono što u tom trenutku ističe kao prioritet.