SINKO, JA IMAM VIŠE GODINA NEGO TI FILMOVA! Predrag Milinković, kralj epizodnih uloga, boem, voleo posebno ove TRI kafane!

Kada se pomene ime Predrag Milinković, prva asocijacija većine gledalaca su epizodne uloge koje su često bile upečatljivije od glavnih. Bio je "onaj sa cigaretom i mantilom“, "lik iz kraja“, "čovek sa izrazom lica koji kaže sve i pre nego što progovori“. Ali ono što je mnogima promaklo jeste to da se iza tog komičnog i staloženog glumačkog izraza krio čovek neobično bogatog i često tužnog privatnog života, prepunog borbe, razočaranja, boemije i dostojanstva, ali i anegdota.

Kada su mu jednom prilikom na audiciji tražili da se predstavi i “dokaže” svoj glumački opus, Milinković je pogledao mladog reditelja i rekao:

– Sinko, ja imam više filmova nego ti godina. Ajde ti lepo pitaj šta ti treba, a ja ću da igram kako god hoćeš.

Naravno, dobio je ulogu – i to bez probe.

Rođen 1933. godine u Beogradu, Predrag Milinković bio je istinski sin grada koji je rastao između rata i novog poretka, u doba kada je filmska i pozorišna umetnost dobijala na težini, ali još uvek nije nudila sigurnost. Od malih nogu je znao da voli ljude i da ume da ih nasmeje – iako ga život često nije mazio.

Foto: YouTube/printscreen

Nije završio glumačku akademiju. Bio je glumac iz naroda, samouk, prirodan, sa neodoljivim darom za "pokupiti dušu iz ulice i staviti je na platno“. Zbog toga je kolege često govorile da je Milinković "najtalentovaniji glumac među naturščicima“.

U privatnom životu bio je boem, ali ne u onom površnom, kafanskom smislu. Voleo je čašicu, dobar razgovor i duga sedenja po beogradskim kafanama, ali nije bio destruktivan. Naprotiv – bio je tiha senka u uglu, onaj koji posmatra, sluša, pamti. Imao je manir starih gospodina: nikada se nije pravdao, nikada se nije žalio, i retko je govorio o sebi.

Njegove kafane bile su "Šumatovac", "Pod lipom" i naravno – "Skadarlija". Tamo se osećao kao kod kuće, ali nikada nije dopuštao da kafana pređe u slabost. Bio je onaj koji isprati sve – i vesele, i tužne – ali ode kad treba.

O njegovom ljubavnom životu se zna vrlo malo – i to nije slučajno. Milinković je strogo čuvao privatnost. Nije bio deo šoubiz elita koje razmenjuju partnere po naslovnicama. Nikada se nije hvalio, niti iznosio intime. Nije imao dece, a da li je imao veliku ljubav – ostaje nepoznato. Neki kažu da je jednu ženu voleo celog života, ali je ostao sam. Drugi pričaju da je „živeo za publiku“, a privatno voleo mir, tišinu, knjige i televizor. Kolege su govorile da se plašio samoće, ali je u njoj pronalazio snagu.

Predrag Milinković preminuo je 4. maja 1998. godine, u Beogradu. Njegova smrt prošla je tiho – bez pompe, bez medijskih senzacija, bez političkih govora. A zapravo, otišao je jedan od poslednjih pravih predstavnika glumačkog esnafa koji je bio voljen upravo zato što nije pokušavao da bude voljen.

U njegovu čast, nikada nije snimljen film, niti dokumentarac – ali svaki put kada publika pogleda Maratonce, Balkanskog špijuna, Otpisane, Majstora i margaritu ili Varljivo leto, njegovo lice se pojavi – i podseti nas da su neki ljudi toliko autentični, da ne mogu ni da se zaborave, ni da se zamene.

BONUS VIIDEO: