KAKO SU PROTERANI KATALONCI IZ ŠPANIJE STIGLI DO BANATSKE RAVNICE: Košava oduvala svilenu bubu

Zgrada zrenjaninskog pozorišta, najstarijeg teatra u zemlji, prvobitno je služila kao mlin i magacin za žito, a izgrađena je od ostataka nekadašnje bečkerečke tvrđave. Podignuta je na tek formiranom gradskom trgu, davne 1737, na mestu gde je uskoro trebalo da nikne čitav novi grad, bolje reći Nova Barselona. A gradili bi ga, ko drugi, nego sami Katalonci.

U mnoštvu ljudskih migracija, povlačenju naroda pred glađu, bolestima, bunama i ratovima, boravak Katalonaca u Banatu je, možda, i najneobičniji. Kako su se uopšte obreli u ovim krajevima, tako daleko od postojbine?

Priča nas vraća na sam početak 18. veka, kada je Španijom, gotovo već 200 godina, vladala dinastija Habzburg, podeljena na dve porodične grane: austrijsku i špansku.

Foto: Wikimedia/Bojan Kojičić

 

Posle smrti kralja Čarlsa II, 1700, započinje rat za špansko nasleđe koji traje punih četrnaest godina.

Potencijalni naslednici španskog prestola dolazili su iz redova austrijskih Habzburga i francuskih Burbona, pa je borba za presto podelila Španiju - dok su jedni, pre svega Katalonci, bili na strani Habzburške monarhije, drugi su podupirali Francuze.

Francuzi su se pokazali spremnijim i umešnijim, na presto je zaseo kralj Filip V, koji 1735. uspeva da pristalice Habzburgovaca protera daleko s Iberijskog poluostrva.

Izbegli narod zaustavio se na Siciliji i u okolini Napulja, ali španski suveren ih ni tamo nije ostavio na miru. Ubrzo osvaja i ove krajeve, a izgnanici, nemajući kud, upućuju se ka samom središtu carstva, ka Beču i Pešti.

Kad prijatelji postanu teret

Dojučerašnji prijatelji i saveznici bečkog dvora, prekonoć, postali su teret za uglađene Bečlije. Starosedeoci su ih smatrali kavgadžijama, lenjim, tvrdoglavim i zatupastim ljudima, koji ništa ne razumeju.

Pritom, beleže požutele hronike, mahom su živeli od prosjačenja, što je skandalizovalo ondašnju javnost. Pritisci da se dvor reši neželjenih gostiju bili su svakodnevni, a rešenje im je praktično sve vreme bilo pred očima.

Naime, samo dvadesetak godina ranije, tačnije 1717, Austrijanci su proterali Turke iz Banata i zavladali ogromnim, zapustelim i močvarnim područjem u kojem je vladala kuga, malarija, kolera i druge bolesti. Gotovo idealno mesto za smeštaj nesrećnih izbeglica.

Isprva su se doseljenici stihijski, bez reda i poretka, razmeštali po distriktima, da bi tek kasnije bilo odlučeno da se nasele na isto područje.

Foto: Jacob van Schuppen www.rijksmuseum.nl

 

Izabrana je i lokacija, južno od Bečkereka, gde je trebalo osnovati špansku opštinu sa statusom grada. Urađeni su i projekti varoši, predviđen je tačan broj kuća, njihova površina i veličina okućnice, ucrtana su polja, bašte, vinogradi i livade.

I sve to na mestu nedaleko od današnjeg Zrenjanina, gde je trebalo da nikne Nova Barselona. Ubrzo je iz Austrije doteran i potrebni građevinski materijal, dovedene su zanatlije i stručnjaci iz Zrenjanina, Pančeva i Vršca, dok su fizički poslovi povereni upravo budućim žiteljima grada.

Uprkos verovanju uglađenih Bečlija da su lenji i nesposobni, doseljenici su odmah prionuli na posao. Uredili su gradski trg i podigli prva zdanja, zasadili dudove i odlučili da gaje svilenu bubu.

Upravo ovaj podatak navodi pojedine istoričare na mišljenje da njihov dolazak u Banat i nije bio slučajan, da nisu proterani, već da su dovedeni upravo s namerom da kultivišu ovaj deo carstva, do tada nerazvijen i nepristupačan.

Pretekao samo Perlez

Možda bi u tome uspeli i opstali da ih novi rat s Turcima, epidemija kuge i hladne, surove zime nisu obeshrabrili. Od izgradnje Nove Barselone s vremenom se odustalo, mnogi su krenuli dalje, mahom ka Budimpešti, da bi već desetak godina kasnije gotovo nestali iz Bečkereka. Do poznih decenija devetnaestog veka mogla su se čuti i španska prezimena, da bi im se kasnije izbrisao svaki trag. Sem, možda, jednog.

Naime, kada danas prošetate banatskim krajevima, brzo ćete shvatiti da je krajolik, ali i da su sela, mahom svuda ista. Ravnica, crkva i park nasred sela, kuće s prostranim dvorištima, ekonomski deo u pozadini i klupa spreda, pred širokim šorom. Nazivi sela imaju srpsko, mađarsko, rumunsko, nemačko ili slovačko poreklo. Svi, osim jednog!

Reč je o Perlezu, koji je ime dobio po Ramonu Frederiku de Vilani Perlesu, španskom plemiću iz doba vladavine Čarlsa VI. Dotični je imao zadatak da spoji luku Fijume (današnja Rijeka u Istri) s habzburškim teritorijama koje su se prostirale na prostoru današnje Vojvodine.

Možda je još važnija uloga njegovog sina, Franseska Vilana Perlesa Fabregasa, koji je od 1753. do 1759. nosio titulu guvernera Temišvarskog Banata. Premda je uprava ovog španskog velikaša bila kratka, čini se da je ostavila trajan pečat. Države i carstva su se smenjivala i nestajala, ali naziv ovog vojvođanskog sela ostao je nepromenjen, tako da o kratkotrajnom boravku jednog nama dalekog, ali prijateljskog naroda, i danas svedoči ovo neobično ime.

Bonus video