NA IVICI Goran Petronijević: "Novac za hapšenje nikada se nije pojavio u budžetu, reč je o privatnoj izdaji" (VIDEO)

Malo ko je haškom pravosuđu prišao tako blizu kao advokat Goran Petronijević. Godinama u srcu odbrane pred Tribunalom, svedok je onoga o čemu se šapuće, a retko govori naglas: kako su hapšeni i predavani general Ratko Mladić i predsednik Radovan Karadžić, ko je i za koliko prelomio i prodao dušu, i šta se zaista dešavalo iza zidova pritvorskih ćelija u kojima su, kaže, ljudi umirali bez prave medicinske nege.

Bez ustručavanja i bez uvijanja, on otvara najbolnije stranice novije srpske istorije i govori o dostojanstvu koje su, kako tvrdi, i najbolesniji i najprogonjeniji sačuvali do poslednjeg daha.

Da li je hapšenje generala Ratka Mladića 2011. godine bilo istorijska sramota i svesna izdaja rođene vojske?

To je komplikovano pitanje. Sramota može da bude samo za one koji su ga hapsili, koji su ga špijunirali ili izdali, a posebno za one koji su za njega uzeli novac. Za srpski narod Ratko Mladić ostaje istorijska ličnost, čovek koji je svojim vojničkim sposobnostima, hrabrošću i patriotizmom uspeo da u onako krvavom građanskom i verskom ratu spasi najveći deo srpskog naroda od pogroma kakav je taj narod na tim prostorima doživeo više puta kroz istoriju, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Srbi su tamo ostali da žive i dan-danas. Samo hapšenje odvijalo se pod vrlo čudnim okolnostima, a raspisana nagrada bila je deset miliona dolara, što u tom trenutku nije mala cifra. Mislim da je to isti model koji su isprobali na predsedniku Karadžiću, koji je izdan i prodat na isti način, i za to imamo dokaze da su vlasti, institucionalno ili vaninstitucionalno, uzele taj novac i podelile ga.

Da li to znači da srpska glava ipak ima svoju cenu za koju će se izdati?

U ovo vreme neoliberalizma ne bih to vezivao samo za Srbe, mada smo se istorijski više puta pokazali kao takvi, setite se izdaja od Kosova, preko Prvog sprskog ustanka, do ubistva Karađorđa. Taj narativ izdaje kobno nas prati i to je teška ostavština. Ali izdaja i onda kada u njoj formalno nema novca ima očekivanja neke koristi. Postoji ona čuvena anegdota da su nemački obaveštajci preko razglasa molili Srbe da više ne dolaze da prijavljuju jedni druge, jer ne stižu da rade, a isto se događalo i pod turskom okupacijom. Okupacija je prolazno stanje, ona naiđe i prođe, ali ono kako se neko drži za vreme okupacije ostaje upisano u genima. Zato svako mora da vodi računa: izdati svog sunarodnika nije izdaja samo jednog čoveka, to je izdaja ideje, izdaja srpstva i izdaja države. A šta bez države, da nam deca budu kao Palestinci ili Kurdi? Tu sam nepomirljiv, jer gotovo da nema generacije mojih predaka u kojoj bar jedna glava nije ugrađena u ovu državu.

Kako gledate na potomke onih koji su bili na drugoj strani?

Danas imamo dosta potomaka onih koji su bili sa druge strane Drine, onih koji su cvećem dočekivali Hitlera. Ono što mi smatramo izdajom, oni verovatno smatraju vraćanjem na parametre svojih predaka. Ako mi Hrvatima kažemo da su uvek dočekivali okupatora sa cvećem, to je stanje svesti njihovog naroda, to je njihovo, a ne naše. A kada nama u Crnoj Gori ili Hrvatskoj kažu da smo mi bili okupatori koji smo ih oslobađali, to su dve vizure istog događaja: mi ginemo da bismo ih oslobodili, a oni to shvataju kao okupaciju. Nikada s njima o tome ne bih vodio polemiku. Ako za vas dolazak Austrougara i Nemaca znači oslobođenje, onda je za vas oslobođenje. Naš problem je što smo prihvatili da živimo sa takvim ljudima u istoj državi, i to je naša istorijska nesreća.

Ko je onda kriv, spoljni faktori ili sopstvene odluke?

Kad god dođemo do toga ko je kriv, ja bih uvek stavio akcenat na sopstvene odluke, odluke sopstvenog naroda i sopstvenih vladara, jer su oni te odluke morali da verifikuju, koliko god da su donete pod pritiskom spoljašnjih faktora. Kralj Aleksandar je podlegao lažima da će se pod krunom Karađorđevića formirati balkanska federacija, i mi i dan-danas trpimo posledice. Naša nesreća je u tome što smo prihvatili da u zajedničkoj državi žrtvujemo svoju državnost i sve ono što smo kao pobednici u ratovima trebali da dobijemo u odnosu na one koji su bili na suprotnoj strani. Mi se vekovima ne slažemo ni oko elementarnih stvari: da li rušiti državu da bi se srušila vlast, ili čuvati državu po svaku cenu, a vlast menjati na izborima. Kada se pluralizam koristi kao izgovor za destrukciju države, to je maligno tkivo, mnogo opasnije od običnog neslaganja.

Da li imate informacije o tome da li je hapšenje Mladića bilo naplaćeno?

Lično nemam informacije kada je u pitanju general Mladić, za razliku od onih koje imam u vezi sa predsednikom Karadžićem, ali mi analogija tih saznanja daje za pravo da osnovano sumnjam da se i tu dogodilo nešto slično. Do saznanja o slučaju Karadžić došao sam na način koji opisujem preko knjige Serža Bramerca. Sasvim slučajno bio sam u Holandiji, u poseti klijentu, ne znajući šta se tih julskih dana 2008. dešava, kada se dogodilo hapšenje. Moj pouzdan izvor iz tužilaštva rekao mi je da je jedan naš visoki funkcioner došao gore dva-tri dana pre nego što je ovde objavljeno da je Karadžić uhapšen, jer je predsednik zapravo uhapšen dva dana ranije i držan u podrumu jedne vile. Taj funkcioner odlazi gore, otvara šampanjac sa Bramercom, a hapšenje se objavljuje tek pošto su završene sve transakcije. Razlog njegovog dolaska bio je da se pokupi nagrada, pet ili deset miliona, čuo sam da je deset. Taj novac se nigde nije pojavio ni u državnom budžetu ni u humanitarnim davanjima, što znači da je reč o privatnom poslu i privatnoj izdaji. Ime tog čoveka ne želim da pominjem jer više nije živ.

Locirati Karadžića i Mladića mogli su samo ljudi koji su znali gde se kriju. Je li tu bilo povezanosti?

Kada je u pitanju bio predsednik Karadžić, čekalo se da jedan od tadašnjih ministara stupi na dužnost, i tri dana nakon toga objavljeno je hapšenje. Bezbednosne strukture su duže vreme znale da se on krije pod likom doktora Dabića i bio je praćen; o tome sam sa njim dugo razgovarao i mogu apsolutno da zaključim da je deo tih struktura znao ko je on i gde se kreće. Znači, čekao se određeni trenutak. Da li se čekalo da se cifra od pet poveća na deset miliona, ili je razlog bio pritisak međunarodne zajednice i obećanja da će se odmah završiti sve proevropske obaveze, to je već drugo pitanje. Lično mislim da su i oni tada znali da hapšenje Karadžića i Mladića neće doprineti nikakvom poboljšanju položaja Srbije.

Da li su se Mladić i Karadžić razočarali u državu za koju su dali sve?

Da ne pravimo grešku koju mnogi danas prave, treba razdvojiti nekoliko stvari. Država je apsolutna konstanta i brani se po svaku cenu, da nam deca ne bi bila u položaju Kurda ili Palestinaca. Pravni poredak je relativna konstanta, jer se može promeniti izmenom ustava, ali se takođe mora čuvati, jer bez njega nema pravne države. Jedino što je promenljivo jeste vlast, a ona se menja u skladu sa ustavom i zakonom, na izborima, a ne na ulici i ne nasiljem. Ko to razume, shvatiće da ni Mladić ni Karadžić nisu mogli biti ljuti na državu; mogli su biti ogorčeni samo na delove vlasti i sistema koji su ih tretirali onako kako jesu. Uzmite generala Mladića u onom zdravstvenom stanju, posle teških moždanih udara: to je čovek kome je trebala bolnica i medicinska nega, a ne zatvor, progon i kažnjavanje. A onaj neoliberalni, globalistički deo društva, koji o mrtvom čoveku govori na način na koji govori, ima isključiv model razmišljanja da poništi sve što je ljudsko, državu, naciju, veru i porodicu. Zato i pozivi na pomirenje teško mogu da urode plodom, jer sa nekim ko ima takve vrednosne stavove nema o čemu da se razgovara.

Kakva je medicinska nega u haškom pritvoru?

O konkretnim navodima ne želim da govorim ako ne znam sve detalje, ali mogu načelno, jer znam kakva je tamošnja zatvorska nega. Jednog od lekara, koji više nije tamo, prozvali su Mengele, pa možete da zamislite. Ta zdravstvena pomoć je na nivou pomoćne ambulante: jedan lekar, možda jedan medicinski radnik i šaka različitih tableta. To ni u kom slučaju ne može biti odgovarajuća nega, a najveći broj naših osuđenika su stariji ljudi sa ozbiljnim hroničnim bolestima. Vratiću se na predsednika Karadžića, koga su u zarobljeništvu u Velikoj Britaniji dva puta pokušali medicinski da ubiju, kao što su, po mom uverenju, uradili sa Slobodanom Miloševićem. Izmeštanje iz zatvorskih uslova u bolnicu radi se izuzetno retko. Imam utisak da je za njih problem kada neko umre u zatvoru, pa bi im najprihvatljivije rešenje bilo da takvog čoveka puste, ali tako da znaju da će umreti u avionu. To su nehumani i anticivilizacijski stavovi.

Tako bolestan, general Mladić ipak nije poklekao ni Hagu ni Zapadu. Šta je time pokazao?

To je upravo čovek takvog kova, vojnik i oficir, koji je celom strukturom svoje ličnosti to bio i u miru, i u ratu, i u zatvoru, pa mi to uopšte nije neobično, jer se od njega i očekivalo. Mladić ne bi bio Mladić da je učinio bilo kakav pokajnički gest, prihvatio njihove zahteve ili, ne daj bože, svedočio protiv nekoga. Takvih situacija je bilo, setite se samo pokojnog Babića i Martića: Babić je prihvatio da svedoči protiv Martića, a onda, kada je shvatio da je ušao u pakt sa đavolom i da tome nema kraja, jer se svakog dana postavljaju novi i novi zahtevi, nažalost je okončao samoubistvom. Opet su ga oni na to naterali. To je jedna od pouka, da se sa đavolom ne ulazi u pakt.

Kakav je zapravo bio odnos Karadžića i Mladića?

Kada je pronađen Mladićev dnevnik, mi smo već bili u postupku, i predsednik Karadžić mi je ispričao da su mu prosto dolazili iz tužilaštva pokušavajući da ga navedu da prebaci krivicu na Mladića. Doneli su mu taj dnevnik kao izgovor da razgovaraju sa njim bez prisustva branioca, govoreći da je očigledno da on nije mogao da utiče na Mladića. Karadžić im je odgovorio da je njihov odnos bio kakav jeste, ali da su bili na istom zadatku: on kao vrhovni komandant oružanih snaga, a predsednik kao onaj koji mu komanduje, i da neće prihvatiti ono što pokušavaju da mu podmetnu. Postoji anegdota koja govori o čitavom njihovom odnosu: dok je Karadžić u Ženevi vodio pregovore o primirju, Mladić kao vojnik zauzima Trebević, jer suprotna strana koristi primirje da popravi svoju poziciju. Karadžić ga zove i galami, nemoj da ginemo za ono što ionako moramo da vratimo i što ne može biti naše. General odgovara: ja sam komandant vojske u ratu, moj zadatak je da vojno porazim neprijatelja, a onda vi pregovarajte koliko hoćete. Koliko god su izgledali suprotstavljeni, bili su u potpunoj jednoj liniji, i upravo iz tog prividnog neslaganja rođena je Republika Srpska.

Vi ste bili u timu odbrane. Šta ste smatrali najvećim uspehom?

Ja nisam branio generala Mladića, to je radio njegov tim, kolega Lukić i još nekoliko kolega, i to sjajno, u još težim uslovima nego mi, uz otežavajuću okolnost sudije koji je bio žestok srbomrzac. Kao deo odbrane predsednika Karadžića uveo sam nekoliko zaštićenih svedoka sa muslimanske strane koji su prihvatili da govore istinu, ljudi koje je savest naterala da kažu ono što jeste bilo. Jedan od njih je i u postupku protiv generala Mladića izneo činjenice koje je sam general znao iz svog iskustva, pa je Mladić bio prijatno iznenađen. Smatram velikim uspehom to što je, koliko god ukupan rezultat izgledao težak, veliki broj slučajeva koji su stavljeni na teret Srbima otpao upravo takvim radom. Mnogi kažu da je Karadžić dobio doživotnu, a Mladić doživotnu, pa pitaju šta smo postigli, ali kada uporedite optužnicu na početku i presudu na kraju, to je nebo i zemlja. Navodni genocid iz devedeset druge, kojim je trebalo udariti u same temelje Republike Srpske, razbijen je i uklonjen, a kasnije se, kroz medije i pojedine presude, i događaji u Srebrenici kvalifikuju kao genocid, sa čime se ne slažem. Posle jednog takvog svedočenja Mladić mi je rekao da je svedok bio odličan, a ja sam odgovorio da je general samo govorio istinu.

Šta nam, na kraju, poručuje dostojanstvo koje je Mladić sačuvao?

To je veliki čovek, ozbiljan ratnik, koji je pokušao da zaštiti svoj narod gde god je mogao i zbog toga stradao, kao i njegova porodica. Takvi su putevi ljudi koji sebi daju zadatak da stanu na čelo borbe naroda kome preti nestanak, tu izbora nema. Zato su takvi ljudi veliki, i njihova biološka smrt je jedino što ih završava, a upravo je to ono za šta je vredelo živeti. Oni će ostati zapisani u istoriji, a mi kao narod ne smemo da ih zaboravimo.