NA IVICI Vladimir Tomčić: RTS je obrisao hiljade kaseta s intervjuima Bate Stojkovića i Desanke Maksimović da bi snimio Titovu sahranu (VIDEO)

Direktor Filmskih novosti Vladimir Tomčić čuvar je dva i po miliona metara filmske trake u kojima se krije sve ono što zvanična istorija ne govori, što je namerno uništeno ili slučajno sačuvano. U razgovoru za emisiju "Na ivici" govori o tome zašto je filmska traka verniji istorijski dokument od papira, šta je hrvatska komisija radila s ratnim snimcima i fotografijama koje je otkupljivala od preživelih, šta je snimljeno na Titovoj sahrani, a zatim namerno obrisano, zašto ministar kulture Kine kaže da je gledao "Valtera" 60 puta i kakva je sudbina dva i po miliona metara arhivskog materijala koji još čeka da bude sortiran.

Da li filmska traka pruža verniju istoriju od pisanih dokumenata?

- Naravno da pruža više, ne samo u odnosu na pisane tragove nego i u odnosu na novije formate. Filmska traka je prošla kroz tehnološke faze koje su se na kraju pokazale ne napretkom nego nazadovanjem. Perforirana traka od 35 milimetara ispostavila se trajnijom i kvalitetnijom od svega što je došlo posle. To je zanimljivo samo po sebi. Što se tiče starih dokumenata uopšte, papir pravljen ručno i pisan mastilom ima dušu, dok je svetlost na internetu nešto sasvim drugo. Volim više ono što ima godine. Klasični načini komuniciranja imaju dušu i opštinu.

Foto: Republika

 

Šta je najveći izazov u čuvanju starih filmskih materijala?

- Suština je u čuvanju: vlažnost i temperatura moraju biti strogo kontrolisani, a čak su i loši uslovi manje opasni od oscilacija. To je pravo kulturno dobro svake države. Crnobela perforirana traka od 35 milimetara je blago. Autentičnost i nepatvorenost su tu nemoguće falsifikovati, svaki pokušaj animacije nečega se vidi mehanički. Što se tiče nepopisanog materijala, mi imamo dva i po miliona metara restlova za koje, pošto nemamo dovoljno ljudi, a imamo dnevne obaveze, tek neki budući stručnjaci posle nas to mogu da sortiraju. Na primer, izložba Mića Popovića, koju je policija sprečila da se otvori: mi imamo snimak toga, bilo je sklonjeno, nemarkirano, pa je zato i sačuvano. Ili Titov govor iz '45. u avionu, pada sneg, drži govor i viče: "Živeo veliki Staljin, živeo veliki Sovjetski Savez." Da to nije bilo zatvoreno, bilo bi uništeno kao nepoželjno. To je neka istorija.

Šta se znalo o ustaških zločinima a nije smelo biti snimljeno?

- Iz ustaških arhiva NDH ne vidite scene ubijanja i odvođenja, ali kad vidite Antu Pavelića s njima i Mileta Budaka i Miloša, koji su bili najveći koljači, to govori mnogo više nego i sam čin zločina, koji za njih nije bio zabeležen. Hrvatska i danas ima komisiju koja otkupljuje ratne materijale, fotografije, filmove i dokumente od Srba, muslimana i Hrvata, kojih je sve manje, i komisijski ih uništava sledećeg dana. Ja sam o tome pričao pre nekoliko meseci, pa su mi govorili da izmišljam, a onda je ko je trebalo proverio i pokazalo se da je istina. Tolika je revizija istorije da se zločinci proglašavaju žrtvama, a žrtve zločincima. U Jugoslaviji se nije smelo govoriti o zločinima jer su to bili fašisti koji su bili antifašisti. Snimao sam 31 jamu u Bosni i Hercegovini i na svakoj je bila postavljena
mermerna ploča s petokrakom i tipskim tekstom: "Fašisti su ubili toliko antifašista", bez spomena ni Srba ni Hrvata ni ustaša ni Nemaca. To je ponižavajuće.

Foto: Republika

 

Da li postoji snimak Titove sahrane koji je skriven?

- Znalo se da će Jugoslavija imati probleme posle Titove smrti i spekulisalo se o odlasku pojedinih republika. Naši snimatelji koji su nosili kovčeg otišli su u London da od Britanaca traže protokol sahrane kralja Džordža jer, kad se nosi kovčeg uz stepenice, ima tehnika, svi moraju biti iste visine. Ali ono što je strašno: RTS je brisao hiljade kaseta važnih snimaka da bi se snimala Titova sahrana iz svih mogućih uglova. Zauvek su obrisani intervjui s Pavlom Vujisićem, Batom Stojkovićem, Desankom Maksimović i još mnogima. Nije to bilo nesmotreno. Urednik je rekao: "Brišite sve da bismo snimali svaki trenutak dočeka u Beogradu." To je naš greh i naš gubitak koji se ne može nadoknaditi. Snimak
onoga što ostane, ostane zauvek. Ako se izgubi ili uništi, to se trajno uništava, nema vraćanja.

Zašto su afriče i azijske države danas zainteresovane za vaše arhive?

- Važniji su njima nego nama. Afričke i azijske zemlje koje su pristupile Pokretu nesvrstanih bile su novo oslobođene kolonije. Ti samiti i sastanci nesvrstanih su dokumentovani, a to je fenomen koji se više nikad ne može ponoviti na taj način. Za nepunih godinu dana šest filmskih kompanija iz Francuske, Nemačke i Austrije tražilo je materijale o nesvrstanim. Što se tiče Alžira, Stevan Labudović je proveo četiri godine tamo i pomogao im da uspostave filmsku industriju. Njegova kamera čuva se u Muzeju revolucije u Alžiru. Kad sam bio tamo pre četiri godine, dok je još bio živ, dočekao ga je kompletan generalštab alžirske vojske. Alžir je jedna od retkih zemalja koja nije priznala Kosovo i uvek glasa u našu korist. Kad je preminuo, na njegovom sanduku bila je alžirska zastava, a delegacija Alžira ga je ispratila. To se retko viđa. Retke su takve veze između država i takav je to prijatelj. Ministar kulture Kine rekao je da je gledao "Valtera" 60 puta.

Foto: Republika

 

Kako to objašnjavate?

- Bio sam na pedesetogodišnjici ministarstva kulture Kine, kao pomoćnik ministra Hadžinovića. Bili smo jedini gosti zajedno sa Severnom Korejom, Venecuelom... Poslednje večeri ministar kulture Kine priredio nam je večeru u atrijumu njihovog Narodnog muzeja i rekao je u zdravici: "Gledao sam 'Valtera' 60 puta, odgajio sam se s tim filmom. Znam ljude koji ne znaju ni reč vašeg jezika, a koji mogu da ispričaju ceo film kroz dijaloge, toliko su ga gledali." 'Valter' se i danas prodaje kao ime piva u Pekingu. Kad je Bata Živojinović bio sa sinom u Pekingu, na konferenciji za štampu svi su se obraćali sinu: "Vi pamtite 'Valtera', pa se zamislite koliki je to kult." Jedan sajam u Kini, neko je rekao na štandu Jugoslavije da je Valter, hiljade ljudi je pohrlilo, a on tada čak ni nije bio tamo. To je film koji je trajno ušao u kinesku kulturu.

Da li je kamera u SFRJ bila jača od klasične diplomatije?

- Nije jer je klasična diplomatija pod Titovim vođstvom birala ljude ne samo ideološki privržene nego i po njihovim kvalitetima: da budu vredni, pouzdani i efikasni. Kamera je bila oružje dnevne politike i mogla je da se upotrebi za snimanje originalnih situacija koje nisu na čast nekome. Na primer, Džemal Bijedić je izabran za nominalne premijera jer je bio musliman po struci policajac i odabran je da ide po arapskim zemljama, da uđe u džamije kao musliman i time dobije veći kredibilitet. To je bio dobar primer. A Tito je nekonvencionalne komunikacije pažljivo negovao. Imamo snimak posete predsednika Austrije na Brionima, dolazi limuzinom, Tito ga dočekuje na keju, pokazuje mu zoološki
vrt, nema razgovora, po podne odlaze na ručak, a na ulazu u vilu Tito zaustavi gosta i daje mu pušku, pokazuje mu fazana na stepenicama. Zamislite kakva je to animacija sagovornika pre samih razgovora.

Foto: Republika

 

Koja je najvažnija lekcija koju šalje stari filmski žurnal?

- Lekcija kao takva ne postoji, svaki čovek je svoji gospodar, ali dragocene informacije se mogu dobiti i njima formirati mišljenje sopstvenom pameću. Bojim se da mlađi ljudi u poplavi interneta i mobilnih telefona nemaju dovoljno interesovanja za prošlost. A neko pre mene je rekao: "Narodi koji ne uče svoju istoriju osuđeni su na to da im se ona ponovi." Kad sam snimio serijal o ustaškim zločinima, rekli su mi: "Zašto to pokrećeš, nama gledanost." Neke stvari, pogotovo ako je to javni servis, treba da formiraju mišljenje, a ne da se povode za jeftinom gledanošću. Đorđe Kadijević, koji je umro, snimio je seriju "Vuk Karadžić", za koju je dobio nagradu za najbolju televizijsku seriju u Evropi po Umbertu
Eku. Ko je znao danas? A "Baba se češlja" može biti repriza sedamdeset puta. To govori puno.

BONUS VIDEO