NA IVICI Žana Karaklajić: Apsolutna sloboda košta mnogo, ali ne možeš da me kupiš (VIDEO)

Prevodilac, novinarka, jutjuberka, pankera po prirodi. Žana Karaklajić 15 godina prevodila je filmove za najveće svetske festivale, a onda joj se zgadilo. Potom je snimala emisije u sopstvenom stanu, dovodila goste koji su je inspirisali, a ne koji su bili popularni. Prošla je kroz Alžir, Pariz, LA i Beograd, kroz njuejdž i iz njega izašla javno, gotovo po cenu života. U razgovoru za emisiju "Na ivici" govori o tome zašto je prevodilački posao napustila u punom zamahu, šta se zaista krije iza javnih ličnosti kad se ugase kamere, zbog čega odbija da se proda i zašto smatra da iz krhkosti dolazi njena prava snaga.

Petnaest godina ste prevodili filmove za najveće festivale. Šta vas je nagnalo da prestanete?

- Bio je to splet faktora, ne jedna stvar. Najviše je doprineo umor jer to je jako težak posao.

Samotnjački posao, ti si sam s kompjuterom. I mnogo toga propuštaš. U tom periodu ja sam uglavnom radila. Prevodilački posao je i tada bio slabo plaćen, iskreno. Ja sam imala sreću da sam radila za strance, pa sam imala novca, ali opet nisam mogla ni da ga trošim jer sam stalno radila. Drugi, jako bitan faktor bio je to što sam videla koliko je ružnog filma. Toliko se snimaju i dalje se snimaju bolesni filmovi. Na festivalu dobiješ paket od desetak filmova, imate mali vremenski period, i kad ideš od filma do filma, do filma s bolesnim temama, iscrpiš se potpuno i zgadi ti se. Posle takvog paketa trebalo mi je najmanje nedelju dana da dođem k sebi jer si bio u hermetičnoj, morbidnoj, atmosferi. A ja sam uvek htela da prevod bude dobar i kvalitetan, a nisam znala da kažem ne. I onda
sam u jednom trenutku rekla: "Stani, ovo više ne ide ovako." Svim ljudima preporučujem da sebe ne dovedu u situaciju da im se zgadi ono što su voleli. Godinama nisam gledala filmove, bukvalno, nijednu produkciju.

Foto: Republika

 

Prelazak iz prevoda u novinarstvo i sopstvenu emisiju. Šta vas je pokrenulo?

-Imala sam potrebu da se izrazim. Nisam više htela da idem u reprodukciju, htela sam da kreiram. Krenula sam da snimam emisiju na Jutjubu u sopstvenom stanu, i to je tada, za ono vreme, bilo ludilo. Zamisli, snimaš emisiju u stanu i dovodiš goste. Konceptom emisije bilo je da dovodim, prema mom mišljenju, autentične ljude, koji će govoriti o svojoj iskonskoj autentičnosti. Dovoljna mi je bila jedna stvar da nekoga pozovem: mora me nešto intrigirati kod te osobe. Nije moralo biti poznato ime. Što se tiče toga kad se kamere ugase, moram da budem iskrena: dobar deo ljudi apsolutno nije onakav kako se

predstavlja. Nema te autentičnosti, za koju mi mislimo da je imaju. A gledaoci vole da romantizuju ljude. Ako si odradio sjajnu ulogu, oni te stavljaju u taj kontekst zauvek, a kao čovek si nešto sasvim drugo.

Vaša iskrenost i direktnost, da li su vas koštale prijateljstava?

- Da, naravno. Bio je jedan jako bolan trenutak. Imala sam neke izuzetno bliske prijatelje, čak i kumove, koji nisu prihvatili moje javno pojavljivanje. Nekome je smetalo ko je bio gost u mojoj emisiji i javno je napisao komentar tipa "kako je propao rokenrol". Ako imaš nešto da mi kažeš, kaži mi lično, kaži mi direktno. Ja nikad ne bih prekinula prijateljstvo zato što je neka osoba pozvala nekoga u svoju emisiju. To je apsurdno. Ali trebalo je vremena da to svarim. Kad izađeš javno, ti si automatski meta i moraš da se pomiriš s tim da se nećeš svima dopasti, da ćeš neke ljude iziritirati iz potpuno iracionalnih razloga. Narod voli da lepi etikete, kruti su i nemaju širinu. Ali ja sam ono što vidiš. Autentična sam i to mi je bitno.

Foto: Republika

 

Prošli ste kroz njuejdž okruženje i iz njega izašli javno, gotovo po cenu zdravlja. Šta se desilo?

- Ja sam osoba koja sve što radi, radi do daske. I mnogo je tu bilo eksperimentisanja. Otišla sam na ezoterično putovanje s pokojnom Isidorom Bjelicom, dešavale su se svakakve stvari, bukalno svašta. I na kraju je došlo do kulminacije s njujdžom i s onim što za mene zovem prokletim reikijem i teta branom i svim tim healingom. Došlo mi je skoro glave. Završila sam na urgentnom. Muž me vozio i ne znam kako nismo poginuli, vozio je kroz crvena svetla jer sam imala konvulzije. Kad smo ušli u Strahinjića bana, gde smo tada živeli, ja sam pogledala u ulicu i rekla: "Gotovo je, kraj, izlaziš iz ove priče." I tada sam shvatila da sam prevarena, da je sve što sam mislila da je duhovnost bila jedna
velika zamka. Izašla sam javno po cenu svega, možda i malo agresivno na početku, ali to je zapravo bio način da se odbranim. I nikad nisam zažalila. Godini je to donela veliku slobodu, a s njom i cenu.

Šta je najveća glupost ili zabluda na putu duhovnog sazrevanja?

-Pitaš me iskreno, pa ću ti iskreno reći. Materijaizacija duhovnosti. Koliko smo duhovnost zapravo materijalizovali, do maksimuma. Vidim ljude koji s ikonom na profilu šalju bludne poruke ili vređaju. To su iskonski lažovi. Vidim lažnih hrišćana, fanatika koji se krste pored svake crkve, a dođu kući i istamburaju ženu. Post su tvoje misli, ne samo meso. Nedavno sam čula jednu fenomenalnu priču, navodno od nekog islamskog učenjaka, koji kaže: "Kada dođeš u nečiju kuću, i jedino što priimetiš jeste prašina, nikad više nemoj da ideš u tu kuću. Ali ne zbog tih ljudi, nego zbog sebe. Jer tvoje srce nije čisto. Ugostili su te, otvorili ti vrata, a ti si jedino video prašinu." I to je za mene srž lažne duhovnosti. Naprotiv, vera mi je apsolutno pomogla u životu. Kad dođeš do boga na teži način, ti to ne banalizuješ, i drugačije gledaš na smrt, drugačije na mnoge stvari. To je tvoje uporište kad ti nije dovoljno ni porodica ni prijatelji.

Foto: Republika

 

Jedina godina u životu koju biste zaboravili?

- Godina u kojoj mi je umro otac. Bila sam jako vezana za njega i to je jedina godina koju bih zaboravila. Ne želim da zaboravljam nijednu drugu jer su mi deo identiteta. Grešim i dalje, pravim greške i dalje, ali sve to od mene je napravilo ono što sam sada. I naučila sam mnogo iz svega toga. Otac mi je bio čovek iz vojnog miljea i s njim su otišle mnoge tajne u grob. Naši ljudi jednostavno ne pričaju. Ali njegova najveća trauma i bol u životu bio je momenat kada je njegov komšija odlazio na Goli otok. On je mogao da posmatra i ništa nije mogao da uradi. Znao je ko je taj čovek, znao je kako će proći i nije mogao ništa. To je ostavilo trag, koji se nikad nije zatvorio. Mislim da bi Goli otok trebalo da bude tema jednog ozbiljnog dokumentarca jer mi o svemu pričamo, a o tome ne pričamo
dovoljno ni s jedne ni s druge strane.

Koliko košta apsolutna sloboda na srpskom Jutjubu?

- Košta mnogo. Da sam drugačija, do sada bih imala emisiju ubilačkih pregleda. Znam da sam na nekim crnim listama, prosto znam. Ali to je cena onoga što jesam. Mogu mirno da pogledam u oči svakoga u ovom gradu, i to je jako dobar osećaj. Ali neka znaju da košta. Nikad ne bih govorila ono što ne mislim. Nikad ne bih agitovala za nekoga u koga ne verujem. Nikad ne bih reklamirala proizvod u koji sama nisam uverena. Bile su ponude, neću da lažem da nije bilo. Dobiješ toliku i toliku lovu. Ne može. Meni je važno da mogu mirno da spavam. Prosto ne možeš da me kupiš, nema načina, i tako
će biti dok ne umrem.

Foto: Republika

 

Emisija se zove "Na ivici". Kada ste bili najbliži ivici?

- Upravo tada, u onom periodu o kome smo pričali. Bio je to jedan sled događaja koji je doveo do kulminacije. Ja sam takva osoba, sve što radim radim do daske. I onda ti dođe trenutak, gledaš u ulicu i kažeš: "Gotovo. Kraj." I taj kraj je bio pravi kraj jedne priče i početak druge. Kažem ljudima, potrebno je nekad sebi opaliti par šamara i shvatiti da si pomahnitao, ali isto tako treba sebi reći i bravo. Svi mi treba sebi ponekad da kažemo bravo. Ti si još ovde, još stojiš, yet you still stand. To je mnogo važno. Iz moje krhkosti se rađa moja snaga. Ljudi koji me dobro poznaju znaju da sam nežna, jako nežna. Nisam romantična, ali sam nežna. I to mi je ono što me drži.

BONUS VIDEO