NA IVICI Marko Milošević: Baba Mira je imala izuzetan uticaj na dedu i taj uticaj je bio negativan (VIDEO)

Narodni poslanik i unuk Slobodana Miloševića Marko Milošević u razgovoru za emisiju "Na ivici" govori bez cenzure o teretu svog prezimena, o porodici i o svojoj viziji budućnosti. Rođen i odrastao u Požarevcu, gde je završio gimnaziju, a potom i Pravni fakultet u Beogradu, danas se najviše zalaže za reformu prosvete. Govori o odrastanju u senci najkontroverznijeg prezimena savremene srpske istorije, o uticaju bake Mire
Marković na Slobodana Miloševića, o raspadu Jugoslavije i položaju srpskog naroda, i o tome zašto smatra da politika, hteli mi to ili ne, uvek nađe put do svakoga od nas.

Ko ste vi, Marko, ali bez prezimena Milošević, i zašto kažete da niste želeli da budete političar?

- Hteo ja to ili ne, to prezime me je oblikovalo, ceo moj život, pa ne znam koliko je moguće izuzeti sebe iz tog porodičnog konteksta. Ali ako je pitanje ko sam ako nisam samo Slobin unuk, onda sam neko ko od treće godine srednje škole ima istinsku strast da se bavi društvom, konkretno prosvetom. To nije slučajno, verovatno ima veze i s genetikom: Slobina majka je bila učiteljica, a otac sveštenik. Zato često kažem da nisam želeo da budem političar niti sebe smatram političarem. Prepoznao sam da do što većeg broja ljudi

sa svojom idejom mogu da doprem jedino ako imam političku platformu, ali ne bih se bavio nijednim drugim resorom, osim prosvete, niti bih od toga pravio životnu karijeru. Politiku posmatram isključivo kao sredstvo da doprem do javnosti s tom idejom.

Foto: Republika

 

Zalažete se za reformu prosvete. Šta konkretno mora da se promeni i kako to spajate s tim što ste završili pravo?

- Moraju drugačiji predmeti, drugačiji kriterijumi za prosvetne radnike i potpuno drugačiji odnos prema deci. Govorim iz iskustva: moja osnovna škola i gimnazija u Požarevcu nisu važile za problematične, a opet se dobar deo nastavnika loše ophodio prema deci. Protiv sam akademskog elitizma jer šta ćemo sa svima koji nemaju zvanje, zar su manje važni? Doktor specijalista provede maksimalan broj godina u obrazovanju, a nikada ne čuje reč o tržišnoj ekonomiji ili porezu; veliki broj mladih i nije svestan da se plaćaju porezi i

doprinosi. Takođe sam strogi protivnik ocenjivanja dece bar do petog razreda, jer tada dete bukvalno uči za ocenu, umesto da stekne osnovne parametre iz društva, srpskog i matematike. A nisam mislio da sam budem prosvetni radnik jer bih tako bio ograničen na jednu školu i nekoliko odeljenja, što je premalo prostora za ambiciju koju imam; put koji sam izabrao mnogo je efikasniji.

Kako ste se nosili kada ste o svom dedi učili iz udžbenika i šta vas je majka naučila?

- S udžbenicima u kojima piše da je Slobodan Milošević bio diktator i ratni zločinac sreo sam se mnogo pre fakulteta, ali to na mene nije imalo nikakav uticaj. Sredina u kojoj sam odrastao bila je zdrava i nediskriminatorna, što je stopostotna zasluga moje majke: uspela je da me u godinama koje su za našu porodicu bile najgore potpuno poštedi, pa su te godine za mene ostale najlepše u životu. Odrastao sam gotovo isključivo sa njom, pa je sve što danas jesam, ako se izuzmu geni, ono što sam od nje naučio. Najveća pouka je da nikoga ne mrzim, i to zaista mogu da kažem, ne postoji ljudsko biće na planeti koje
mrzim. Naučila me je i da je važno saslušati obe strane. Rodio sam se kao unuk Slobodana Miloševića, ali bilo bi van svake pameti da ga favorizujem samo zato što mi je deda; mene interesuje da čujem svačiji ugao i tu deceniju razumem što objektivnije.

Foto: Republika

 

Kako se prema vama ophode ljudi koji su bili protiv vašeg dede i da li vam neko priznaje da je pogrešio oko 5. oktobra?

- Kada su čuli nešto više od mene, i privatno i javno, vidim da postoji uvažavanje i poštovanje. Ima onih trajno ogorčenih i tu ne mogu ništa. U Skupštini nekoliko kolega na raspravama pomene ime mog dede i kaže sve najgore, ali kada se ja javim za reč, ne provociraju me, i u hodniku razgovaramo najnormalnije. Moje srce je potpuno oslobođeno toga, nema mržnje ni prezira. A jako često mi prilaze i učesnici Petog oktobra, na svim
nivoima, koji kažu da misle da su pogrešili; jedan mi je rekao: "Da sam znao šta sledi, nikada to ne bih podržao. Zemlja se čitavu deceniju našla u vrlo lošoj situaciji, Jugoslavija se raspadala, imali smo ratove, sankcije i NATO agresiju, pa skidam kapu onima koji su verovali i bili uz njega, ali razumem i svakog ko je bio protiv.

Zašto Srbija nije prošla tranziciju, kao Rumunija ili Poljska, i kako gledate na rad Skupštine?

- Za mene je početak i kraj svake diskusije to da je opozicija na vlasti dobila 12 godina, četiri mandata, bez sankcija i agresije, u miru i uz apsolutnu podršku Zapada, a trajno smo ostali bez gotovo svih privrednih kapaciteta. Preduzeća koja su se sačuvala i u sankcijama, ratovima i bombardovanju, izgubili smo u miru. Zašto nismo postali Češka ili Poljska, zašto je Srbija jedina zemlja koja nije uspešno prošla tranziciju? Rumunija je krenula iz daleko gore pozicije, pa je uspela. Svako ko upućuje kritiku ima moralnu obavezu da ponudi i alternativu. A što se tiče Skupštine, ako ste videli jednu sednicu, videli ste svaku: ima otprilike pet posto rasprave na temu dnevnog reda, sve ostalo je vi ste, mi smo, kad vi odete, kad mi dođemo i tako u nedogled. Obe strane se ponašaju kao da posle političkog obračuna one druge više neće biti, a to je najtužnije jer smo osuđeni na saradnju.

Foto: Republika

 

Mnogi kažu da je danas veća podeljenost nego devedesetih. Da li bi Slobodan Milošević danas podržao ovakav SPS?

- O devedesetima ne mogu da sudim jer tada nisam bio svestan, ali da je danas velika podeljenost, apsolutno jeste, i krivo mi je: dovedena su u pitanje prijateljstva, ljudi se udaljavaju, a to nijednom narodu ne može biti dobro. Ko god pobedi, uvek ostaje veliki broj onih koji misle drugačije, i to nije pet posto nego 20-30. Zato sam protivnik svake isključive retorike jer konačnog obračuna nema. A da li bi deda danas podržao SPS, ne mogu da tvrdim, poslednji put sam ga video sa manje od sedam godina, pa se oslanjam samo na svedočenja drugih. Nisam čuo nijednog čoveka koji ga je lično poznavao da o njemu ima loše mišljenje; najviše su ga osuđivali oni koji ga nisu upoznali. Pošto je pokazao potpunu ideološku doslednost i odgovornost prema državi, partiji i glasačima, teško bi se desilo da, kada bi bio živ, ne glasa za nju.

Šta vas više pogodi, kada za dedu kažu da je ratni zločinac ili kada za oca kažu da je nosio gajbice?

- Ne pogađa me ni jedno ni drugo, jer su obojica bili vlasnici svojih života i upravljali njima kako su smatrali. Nisam ja njihov roditelj. Čovek u životu može da se hvali samo onim što je sam uradio; to što je neko lep ili pametan nije njegova zasluga, nego priroda. Pitanje nije da li je neko rođen pametan, nego šta je s tom pameću uradio, i po tome merim ljude. Žao mi je što me neki neće ni saslušati i diskvalifikuju me jer sam Milošević, ali s druge strane nije jer ako neko o meni formira mišljenje samo na osnovu prezimena, to je
ograničeno gledište i ne bih se trudio da ga razuveravam.

Foto: Republika

 

Koja je vaša poruka o političkoj angažovanosti i šta ste izgubili ulaskom u politiku?

- Nijedan čovek, koliko god mislio da je individualac, ne može da funkcioniše van društva. Volim da kažem: ko se ne bavi politikom, politika se bavi njime. Neko misli da ga ne interesuje ko je na vlasti jer ima svoj život i posao, ali to je iluzorno jer politika uvek nađe put do njega i do toga da li će uopšte imati posao. Uzmite Švajcarsku, za koju misle da tamo nikoga nije briga ko vlada; nije tačno, to je zemlja s najviše narodnih inicijativa godišnje i baš zato su stabilni. Ne možemo prepustiti sudbinu nekom drugom, pa posle deset godina reći da je on kriv za sve. A kad sam postao narodni poslanik, imenom i prezimenom, zauvek sam izgubio luksuz da nešto radim, a da niko ne zna, postao sam potpuno transparentan. Nije mi teško palo jer ceo život pazim šta radim, pa kad već pazim, onda bar da učinim nešto korisno, da ne bude sve uzalud i na moju štetu.

Da ste imali pet minuta s dedom, o čemu biste razgovarali? Pomenuli ste i Zorana Đinđića.

- Njegova uloga je istorijska. Razgovori sa ljudima koji su ga poznavali beskrajna su inspiracija i drago mi je što čuvaju od zaborava koliko je napora bilo uloženo da se rat prevenira i da ne dođe do bombardovanja. Ljudi su u zabludi kada misle da su nas bombardovali zbog Miloševića; najlakše je reći da je on kriv i da smo ga poslali u Hag. Za njegov život i porodicu bilo bi mnogo bolje da je ostao pri onome čime se bavio pre
politike; pitao bih ga zašto je devedesetih išao do kraja jer mislim da bi se, da nije nastavio, stvari bitno drugačije odigrale i da bi verovatno i on i Đinđić bili živi. Đinđić je naš politički oponent, to nije sporno, ali mislim da je način na koji se obračunao s Miloševićem bio neopravdan, kao i to što je dozvolio da bude isporučen ne samo Milošević nego bilo koji građanin ove zemlje, protiv zakona koji treba da ga štiti; ali i on je platio previsoku cenu. S glavnim akterima iz tadašnjeg rukovodstva nisam ni upoznat, nemam ništa protiv, ali prosto nismo imali prilike da se sretnemo.

Foto: Republika

 

Kakav je uticaj na vas imala Mira Marković i da li je istina da mnogo ličite na nju?

- Mira je uvek insistirala na krupnim temama za razgovor, ali ja sam bio dete i nisam bio u poziciji da to shvatim. Danas mnogo pričam o socijalizmu i mnogi to žele da pripišu njenom uticaju, ali nisam ni najmanje indoktriniran, na čemu sam zahvalan majci; to su potpuno moji zaključci, iako po majčinoj strani potičem iz partizanskih porodica, pa je moguće da genetika igra ulogu u tome koja je ideja čoveku bliska. Poređenje s
njom mi često pišu, ali imao sam oko 20 godina kada je preminula, pa sam je dobro upoznao: nismo slični tipovi niti smo imali isto razumevanje, a poslednje dve godine pre smrti nismo razgovarali. Činjenica je da je ona na Slobodana Miloševića imala izuzetan uticaj, i rekao bih negativan; kada je reč o kandidaturi 1997, svedoci kažu da je on bio spreman da stane, a da mu je ona govorila da nastavi. Njihov odnos objašnjavam jedino porodičnom istorijom: Slobodan je bio dete bez oca, a Miri je majka streljana u
Drugom svetskom ratu; verovatno su se, upoznavši se u srednjoj školi, vezali tako čvrsto da su postali jedno drugom najvažnija osoba. Dugo sam razmišljao da li o tome da pričam, ali mislim da treba jer je to oblikovalo njegovu sudbinu.

Koje događaje iz devedesetih ne biste dozvolili da se ponove i zašto kažete da problem nije bio u samoj Hrvatskoj?

- Nezgodno je da pričam jer tada nisam bio živ ni svedok, ali ono što sam analizom stekao jeste da priča da nas je Milošević odveo u rat ne stoji. Opozicija dobacuje da je SPS jednako rat, ali nikada nisam dobio odgovor na pitanje: "Da li je Milošević pogrešio zato što je smatrao da treba da pomogne Srbima u Bosni i Hrvatskoj?" Niko, ni narod ni političari, nikada nije rekao da je trebalo da ih zaboravi jer to nije naša država. Problem raspada Jugoslavije je baš u tome što su Srbi jedini narod koji je živeo u tri države, a u Hrvatskoj i Bosni nisu bili manjina: čak i famozni Ustav iz 1974, koji mnogi smatraju antisrpskim, kaže da su u Hrvatskoj konstitutivni narodi Hrvati i Srbi, a u Bosni muslimani, Hrvati i Srbi. A onda arbitražna komisija za bivšu Jugoslaviju traži, kao uslov za priznanje nezavisnosti, da Hrvatska Srbima garantuje manjinska prava; mene interesuje kako su Srbi od konstitutivnog naroda postali manjina, i to uslov za priznanje. Popularnost Slobodana Miloševića i temeljila se na poziciji Srba, kog su prepoznali kao čoveka koji će se za njih boriti. Studirao sam međunarodno pravo i za mene tu nema dileme: to cepanje je sporno jer ne postoji praksa samoopredeljenja naroda na osnovu koje su te države napravljene. Zato Milošević nema problem s Hrvatskom, nego sa Srbima u Hrvatskoj, a to je isti problem, kao i sa Srbima u Bosni i Hercegovini.