Ispovest novinara Ratka Dmitrovića u emisiji " Na Ivici " - ANĐEO ČUVAR MI SPASAO ŽIVOT ( VIDEO)

Ratko Dmitrović pripada onoj vrsti novinara koji nisu samo beležili istoriju već su joj u
najdramatičnijim trenucima gledali pravo u lice. Kao dugogodišnji dopisnik iz Zagreba
uoči raspada Jugoslavije, svedočio je atmosferi straha, rastu antisrpske histerije,
političkom lomljenju jednog prostora i događajima koji ni danas ne prestaju da izazivaju
jezu.

Foto: Rpublika

Da li ste kao novinar ikada prisustvovali nekom događaju koji ni danas ne

možete racionalno da objasnite?

Jesam. Postoji jedan događaj o kojem sam do sada veoma retko govorio javno, upravo

zato što ga ni sam ne mogu do kraja objasniti. Bilo je to u avgustu 1991, kada
sam kao dopisnik Politike i NIN radio u Zagrebu. U Sisku sam imao stan u kojem sam
ranije živeo, dok mi je porodica, zbog sve težih okolnosti, već bila u Beogradu.
Tih dana u Sisku su već kružile priče da Srbi nestaju. Nije još bilo zvaničnih potvrda, ali
osećala se neka teška, zlokobna atmosfera. Došao sam iz Zagreba u stan u Sisku,
nešto sam prezalogajio i seo u fotelju da se odmorim uz televizor. U jednom trenutku
sam jasno osetio kao da mi neko govori: "Digni se, idi odavde." Pokušao sam to da
pripišem umoru, stresu, ratnoj psihozi, svemu onome što se tada gomilalo u čoveku.
Međutim, poruka se ponovila, još snažnije, gotovo kao da mi je neko govorio pravo na
uho: "Ratko, digni se, idi odavde."

Odmah zatim osetio sam neobičan, veoma intenzivan miris, miris kakav nikada ranije ni
kasnije nisam osetio. To je bio trenutak kada sam shvatio da nešto nije u redu. Ustao
sam, seo u kola i krenuo prema Beogradu. Na putu, kod Šida, stao sam da popijem
kafu i odatle pozvao komšinicu iz Siska. Javila mi je, vidno potresena, i rekla da je u
mom stanu upravo bila grupa naoružanih ljudi, petorica u stanu, a oko zgrade još njih
tridesetak u maskirnim uniformama i sa dugim cevima. Pitala me je odakle zovem i
rekla: "Hvala bogu da nisi tamo."

Dakle, čekali su me. To je činjenica. Šta me je nateralo da ustanem i odem, ne znam.

Razgovarao sam posle s raznim ljudima, i vernicima i onima koji su skloni racionalnim
objašnjenjima. Jedan sveštenik mi je rekao da je to možda bio anđeo čuvar, neki entitet koji me je spasao. Ne tvrdim ništa, ali znam da sam doživeo nešto što ne mogu da
objasnim i što je, po svemu sudeći, sačuvalo glavu.

Foto: Rpublika

Kao dugogodišnji dopisnik Politike i NIN, koji je najintrigantniji događaj
kojem ste prisustvovali, a o kojem tada niste pisali?

Jedan od najdramatičnijih događaja koje sam doživeo bio je za vreme suđenja
takozvanoj virovitičkoj grupi u Zagrebu 1990, u zgradi vojnog suda u Gajevoj
ulici. Tada sam iz dana u dan izveštavao za Politiku, ali neke stvari koje sam tamo video
nikada nisam do kraja opisao.
To je bilo vreme otvorenog antisrpskog i antijugoslovenskog raspoloženja u Zagrebu.
Ispred suda se za veoma kratko vreme okupilo nekoliko hiljada ljudi, atmosfera je bila
usijana, brutalna, na ivici potpunog nasilja. Ulice oko zgrade bile su prepune,
demonstranti su nasrtali, a obezbeđenje je bilo pod ogromnim pritiskom. Sećam se i
generala Vasiljevića, koji se tu zatekao, kao i borbenih vozila postavljenih tako da brane
ulaz u sud.
U jednom trenutku masa je počela da zasipa zgradu kamenicama. Prozori su pucali,
zavese se vijorile, a napetost je bila takva da je sve moglo da se pretvori u krvoproliće.
Kasnije, kada je deo demonstranata počeo da se povlači, nas nekoliko novinara trebalo
je bezbedno izvući iz tog dela grada. Ugovoreno je da hrvatski specijalci naprave neku
vrstu živog koridora kroz koji ćemo proći.
Krenuli smo tim uskim prolazom, ali nas je masa prepoznala. U jednom trenutku čulo
se: "Evo ga Mitrović, dopisnik Politike iz Beograda!" Situacija je postala krajnje opasna.
Leteli su predmeti sa balkona, ljudi su nas vređali i pretili, a jedna grupa sa bejzbol-
palicama pokušala je da nam priđe. Tada je komandir specijalne jedinice reagovao
veoma odlučno i zaštitio nas, čak preteći sopstvenim ljudima da niko ne sme dozvoliti
da budemo napadnuti.
Najdramatičnije je bilo kada smo trčeći pokušali da stignemo do vojne komande. U tom
metežu nekoliko vojnika je kleknulo i uperilo automatske puške prema nama jer nisu
znali ko dolazi. Tek kada smo se legitimisali i objasnili ko smo, pustili su nas unutra. Bilo
je to iskustvo koje je imalo gotovo filmsku tenziju. Nisam tada o svemu pisao niti sam
javno govorio da sam u to vreme zbog pretnji često menjao mesta gde spavam, pa i
noćio u vojnoj bolnici. Bio sam mlad, nosio me adrenalin i možda tek danas potpuno
razumem kolikom riziku sam bio izložen.

U knjizi "Krst na križu" dubinski se bavite odnosima Srba i Hrvata. Postoji li

neka zajednička kulturološka crta koja se često ignoriše, a ipak ih povezuje?

Postoji, i to veoma snažno, jezik. To je ono što Srbe i Hrvate, bez obzira na sve
istorijske sukobe, kulturne lomove i političke podele, i dalje neizbežno povezuje. Upravo
zato se oko jezika vodi toliko strasti, osporavanja i ideoloških borbi.
Ja stalno ukazujem na to koliko se malo zapravo zna o odnosima Srba i Hrvata i koliko
su ljudi često nesvesni istorijskih korena tih podela. Kada govorimo o zajedničkom
jeziku, to nije stvar dnevne politike, nego lingvističke i istorijske činjenice. Mnogi ozbiljni
lingvisti o tome su govorili otvoreno, ali su često ostajali na margini jer takve istine ne
odgovaraju nacionalnim mitovima.
Priča o jeziku nije samo priča o rečima, nego i o stvaranju identiteta i nacije u 19. veku.
U toj konstrukciji jezika, politike i nacionalne samosvesti krije se mnogo toga što i danas
oblikuje odnose Srba i Hrvata. Zato jezik istovremeno jeste ono što ih spaja, ali i ono
oko čega se najviše spore. U tom paradoksu možda se najbolje vidi koliko su njihovi
odnosi duboki, složeni i opterećeni istorijom.

Foto: Rpublika

Koja je, prema vašem mišljenju, najveća istorijska zabluda u koju Srbi i dalje
veruju?

Prema mom mišljenju, jedna od najvećih istorijskih zabluda među Srbima jeste

jugoslovenstvo, odnosno vera u ideju Jugoslavije kao nečega što je za srpski narod bilo
prirodno, korisno i sudbinski ispravno. Mislim da je upravo stvaranje Jugoslavije 1918. bila najveća istorijska greška koju smo kao narod napravili.
Tada smo, praktično, žrtvovali dve srpske države - Srbiju i Crnu Goru, da bismo stvorili
novu državu s narodima koji su do juče ratovali protiv nas. To je bila odluka s
posledicama koje osećamo i danas. Srbi vrlo često ne žele da o tome razgovaraju, kao
što ne vole ni da priznaju da smo i sami pravili velike greške. Lakše nam je da verujemo
da su uvek svi drugi krivi i da smo mi uvek bili samo žrtve istorije.
A istina je složenija. Niko nas nije naterao da odustanemo od sopstvenog državnog
interesa zarad jedne velike, romantične, ali pogrešne ideje. Postojale su istorijske prilike
u kojima je Srbija mogla da ide drugim putem, ali ih nismo iskoristili. O tome se malo
govori, a još manje ozbiljno promišlja. Zato mislim da je vreme da počnemo da se
suočavamo sa sopstvenim zabludama, a ne samo s tuđim nepravdama.

BONUS VIDEO