"NE MOŽETE VODITI DRŽAVU PREKO TVITERA!" Nebojša Obrknežev u emisiji "Na ivici" bez zadrške govori o protestima! (VIDEO)

U javnom prostoru u kojem se presuda donosi pre nego što se sasluša argument, a
reputacija formira na osnovu isečka od nekoliko sekundi, retko ko pristaje na razgovor
bez kalkulacije. Nebojša Obrknežev govori upravo o tome - o vremenu u kojem
kontekst nestaje, a etiketa postaje važnija od činjenice.

Nebojša Obrknežev, pomoćnik ministra za manjinska prava i društveni dijalog, u ovom
intervjuu otvara teme koje se retko analiziraju bez strasti i podela: poreklo identiteta,
uloga društvenih mreža u oblikovanju percepcije, protesti i politizacija mladih, dijalog
kao politički alat i granica između legitimne borbe i institucionalnog haosa.

Od istorije prezimena koje nosi tragove velikih seoba, preko pitanja da li se društvo

može voditi preko Tvitera, do poruke mladima koji ulaze u politiku - Obrknežev insistira
na jednoj stvari: bez znanja, bez konteksta i bez institucija, svaka energija postaje
sredstvo manipulacije.

Foto: Republika

 

Poreklo prezimena Obrknežev - često vas povezuju sa Rusima. Da li ima istine u
tome?

- To je česta spekulacija, ali ne - prezime je isključivo srpskog porekla. Naša porodica

vodi poreklo sa Kosova i Metohije, iz okoline Peći. U vreme Velike seobe Srba 1690, pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, dolazimo na prostor Banata.

Prvobitno prezime naše porodice bilo je Smoljanić. Tokom jedne manje seobe iz sela u
selo dobijamo prezime Knežević. Kasnije, kada je Franc Jozef boravio u našem selu i
odseo kod jednog mog pretka, dolazi do promene prezimena - dodat je prefiks ober
(što znači nad), a izostavljeno je ić, kako se ne bi naglašavalo srpsko poreklo u
tadašnjim okolnostima. Tako nastaje prezime Oberknežev.

Početkom 20. veka, 1905. ili 1906, deo porodice traži od kralja Petra da se iz
prezimena ukloni slovo e da bi se izbegla nemačka konotacija. Tako nastaje
današnje prezime Obrknežev. Deo familije ostao je Oberknežev, deo Oberknežević, ali
svi smo ista loza. Dakle - nikakvo rusko poreklo, već čisto srpsko istorijsko nasleđe.

Često kritikujete društvene mreže. Zar nije dobro da svako može da kaže šta

misli?

- Sloboda mišljenja jeste vrednost i to niko razuman ne spori. Problem nastaje u trenutku
kada se sloboda govora pretvori u slobodu manipulacije, odnosno u prostor gdenajglasniji isečak postane važniji od istine.

Danas imate situaciju da se iz emisije od sat vremena uzme 10 sekundi, iseče ono pre
i posle, ukloni kontekst i onda se to plasira kao "dokaz" nečega što uopšte nije rečeno
na taj način. A onda se to multiplicira: hiljade profila, stotine stranica, algoritmi koji
guraju konflikt, i na kraju dobijete atmosferu u kojoj je sve dozvoljeno, a odgovornost
gotovo nepostojeća.

Nije problem što svako može da kaže šta misli - problem je što se sistematski

proizvode lažne slike, a publika često nema naviku da proveri izvor i da odvoji
činjenice od interpretacije. I zato stalno ponavljam: ako je nešto izrečeno u emisiji,
gledajte emisiju od početka do kraja. Kao što knjigu ne čitate po svakoj petoj strani, tako
ni javni razgovor ne možete razumeti kroz isečke.

Foto: Republika

 

Kažete da je realnost nemoguće oblikovati preko mreža. Zašto?

- Zato što se realnost ne nalazi u fidu, nego u životu. Realnost je ono što vidite kada

izađete napolje, kada putujete, kada razgovarate s ljudima, kada vidite kako ekonomija
funkcioniše i kako izgleda država na terenu.

Društvene mreže mogu da naprave utisak realnosti, ali ne i realnost samu. Mogu da
pojačaju emociju, mogu da izazovu bes, mogu da stvore osećaj da "svi misle isto", ali to
često nije istina - to je samo algoritamska eho-komora.

I tu je ključ: iz tog virtuelnog prostora možete da dobijete samo polarizaciju. Jedni žive
u uverenju da je sve savršeno, drugi da je sve katastrofa, a život je uvek složeniji. Zato
kažem: ne možete oblikovati realnost naroda preko mreža; možete samo napraviti jaz u
društvu, razdvojiti ljude u tabore i hraniti sukob.

Pominjali ste da je važno "pogledati celu emisiju", čuti obe strane. Zašto na tome
insistirate?

- Zato što je kontekst danas najskuplja roba. Ljudi često reaguju na naslov, na isečak, na
jednu rečenicu, bez razumevanja šta je bila tema, na šta je odgovoreno, šta je bila
provokacija, a šta objašnjenje. Politika je, hteli mi to ili ne, sve oko nas: cene, plate, zakoni, budžet, škole, putevi, investicije, odnosi u društvu. Ako želite da razumete političke procese, morate da se bavite time ozbiljno. To znači: slušati argumente, proveravati činjenice, i prihvatiti da jedruštvo složeno.

I još nešto: današnje generacije često ne gledaju televiziju i duže formate. To je
realnost. Ali onda morate da pronađete način da ipak dođete do suštine. Jer u
suprotnom postajete laka meta manipulacije - i od vlasti, i od opozicije, i od svake
interesne grupe.

Proteklih godinu dana često se govorilo o mladima, studentima, protestima. Kako
gledate na taj narativ?

- Mladi imaju pravo na nezadovoljstvo. To je prirodno. Ali problem nastaje kada se „mladi“
koriste kao univerzalni štit: kad se pod parolom „studenti“ ili „deca“ zapravo guraju
političke agende ljudi koji su često stariji, iskusniji i vrlo svesni šta rade.

U tom narativu ste imali i krajnje paradokse - recimo, studentske liste na kojima su
nosioci ljudi u ozbiljnim godinama. To onda pokazuje da tu nije reč samo o mladima, već
o pokušaju da se mladalačka energija i emocija pretvore u politički instrument.

Drugo, postoji razlika između protesta kao izraza stava i protesta kao organizovanog
političkog mehanizma. Kada se zahtevi stalno menjaju, kada se posle ispunjavanja
jednog zahteva prelazi na drugi bez jasne procedure, ili kada se odlučivanje delegira na
male grupe bez legitimiteta - onda se ulazi u zonu politizacije. I treće: ako neko tvrdi da radi sve to „zbog demokratije“, a onda promoviše modele koji ne postoje u ustavu i zakonima (plenumi kao organ vlasti, zborovi kao zamena institucijama), to nije demokratija - to je put u institucionalni haos.

Foto: Republika

 

Često se govori o zastrašivanju, represiji, pritiscima. Kako to vidite?

- Ne bežim od toga da u društvu postoje pritisci i da ljudi imaju strahove. Ali istovremeno,
moramo biti precizni: šta je zakonito, a šta nije, i ko šta radi u javnom prostoru.
Imate pravo da protestujete, imate pravo da kritikujete vlast, imate pravo da tražite
promene. Ali nemate pravo da drugima trajno ukidate prava - pravo na kretanje, rad
institucija, funkcionisanje grada i ekonomije. Kada dođete do masovnih blokada, pa se
pritom insistira da je to „jedini način“ i da se sve mora zaustaviti - onda se postavlja
pitanje granice. A kada govorimo o policiji: zakon jasno propisuje ovlašćenja i postupanje.

U velikom broju situacija primenjivane su najblaže mere. Ja često kažem: nisam dobio pendrek jer nisam tražio pendrek - nisam kršio zakon. To ne znači da niko nikada nije prekoračio ovlašćenja, ali znači da nije korektno graditi narativ da je „svako postupanje policije represija“, jer onda rušite autoritet institucije koja mora da čuva javni red. 

Kažete da je dijalog jedini put. Ali mnogi tvrde da dijaloga nema. Gde je problem?

- Dijalog postoji samo ako obe strane pristanu na osnovno: da razgovor ima cilj, da ima
pravila i da se odvija unutar institucionalnog okvira. Ne možete pregovarati na način „ne
priznajem institucije, ali tražim da institucije ispune moje zahteve“. To je logička
kontradikcija. Pozivi na dijalog dolazili su više puta - od predsednika Republike, od predsednice Skupštine, od predstavnika Vlade. Dijalog je i doveo do nekih pomaka. Ali kada deo političkih aktera odbija da dođe, ili dođe sa stavom „dijalog je samo ako prihvatite sve“, onda to nije dijalog.

Još jedna važna stvar: danas imate razliku između ozbiljne politike i onoga što ja zovem
politikanstvo. Politika je program, odgovornost, institucije, izbori. Politikanstvo je stalna
eskalacija, proizvodnja krize i pokušaj da se do cilja dođe mimo pravila.
I na kraju, građani vide kontradikcije: s jedne strane poruke „on je gotov“, a s druge
strane strah da se njegovo ime pojavi na listi. Kada to spojite, jasno je da postoji i
nesigurnost i slabost kod onih koji to rade. I zato insistiram: dijalog, institucije, izbori -
to je jedini stabilan put.

BONUS VIDEO