ISPOVEST VESELINA ŠLJIVANČANINA: Miloševiću su poturali LAŽNE izveštaje o KRAJINI (VIDEO)

Ime Veselin Šljivančanin, pukovnik u penziji, izaziva reakciju i pre nego što se postavi prvo pitanje. Za jedne je simbol rata koji nikada nije završen, za druge oficir koji je platio cenu istorije pisane bez njega. Između ta dva pola ostaje čovek čiji je život podeljen na tri zatvorena kruga: rat, Hag i tišinu posle svega.

Ovo nije razgovor koji traži opravdanja niti presude. Ovo je svedočenje iznutra o granatama koje se čuju unapred, o zatvoru, u kojem je najteže ostati čovek, o susretima s ljudima koji su nosili državu na leđima dok se ona raspadala, o izdaji, strahu, lojalnosti i granici posle koje više nema ideologije, već samo savesti.

Foto: Republika

 

Da li vam je bilo teže pod granatama ili u Hagu?

- Iskreno, najteže je bilo ostati čovek u zatvoru. Kada uporedite rat i Hag, rat je strašan, ali je jasan, znate ko je neprijatelj, znate zašto ste tu, koga štitite. U Hagu toga nema. U ratu vodite mlade ljude, 18, 19, 20 godina. Oficiri jedva stariji od njih. Svi željni života. I vi ih vodite, znajući da niko od njih ne želi da puca na svoj narod. A onda vas ubijaju s leđa, postavljaju mine, čekaju u zasedama, granatiraju kasarne. Najgore je kada pucnjava krene iznutra, od komšija, dojučerašnjih prijatelja, ljudi s kojima ste služili vojsku. To lomi čoveka. U Hagu sam znao jedno, nisam kriv. Znao sam da optužnica nije istinita. Ali sam, isto tako, znao da sila i moć mogu da rade šta hoće. Tamo pravda ne sluša istinu, već politiku. Čovek tamo ostane sam sa sobom, sa bogom i sopstvenim zdravljem. To je najteže.

Da li ste se u Hagu susretali sa Slobodanom Miloševićem? Šta vam je govorio o Krajini?

- Da. Bio sam na istom spratu s njim. Nismo se često viđali jer je stalno bio na suđenju ili u pripremama, ali smo razgovarali tokom šetnji. Kada me je prvi put video, rekao je: "E, Šljivo, zar i tebe ovde dovedoše?" Pričali smo mnogo. I o Krajini. Bilo mu je izuzetno teško zbog onoga što se dogodilo. Govorio mi je da je dobijao pogrešne izveštaje, da nije verovao da je takav slom moguć. Pominjao je promene komandanata, pritiske spolja, pretnje prema Srbiji i SRJ. Bio je utučen. Nije delovao kao čovek koji je ravnodušan. Ali ne želim danas da govorim o imenima ljudi koje je pominjao, Milošević nije živ da odgovori, a ne želim da govorim umesto njega.

Foto: Republika

 

Da li je bilo doušnika u tadašnjoj JNA? Da li se to moglo prepoznati?

- Bio sam načelnik službe bezbednosti u Gardijskoj brigadi. Nisam bio obaveštajac, ali sam se bezbednošću bavio svakodnevno. Bilo je ljudi iznutra. Krađa oružja 1992. to je pokazala. Za jedan dan i jednu noć razotkrili smo organizovanu grupu koja je iz vojske iznosila oružje i prodavala ga kriminalnim i paravojnim strukturama. Radio sam s mladim ljudima koje sam sam obučavao. Zahvaljujući poverenju i disciplini, do istine se dolazilo brzo. Niko nije verovao da ćemo slučaj rešiti za 24 sata, ali jesmo. Najopasnije nije bilo na ratištu, već u tim operacijama. Bez prava na grešku, upotrebu sile, sa stalnim rizikom da se sve politički okrene protiv vas.

Zašto su se pojavili ratni profiteri?

Devedesete su bile vreme bezvlašća. Država se lomila, sistem se raspadao, ljudi su dezertirali, a neki su u tu nesreću ušli zbog koristi. Dok su jedni ginuli, drugi su trgovali oružjem, strahom i haosom. Tada smo štitili ministre, kasarne, civile, često pod vatrom, često proglašeni komunjarama, izdajnicima, neprijateljima naroda... A mi smo samo branili ono što je ostalo od države i života.

Foto: Republika

 

Spasli ste hrvatsku devojčicu u Vukovaru - legenda ili istina?

- Istina. I ne samo nju. U Vukovaru smo iz podruma izveli više od 2.000 žena i dece. Svi su bili preplašeni jer su im govorili da će ih JNA pobiti. Video sam devojčicu pogođenu snajperom u koleno. Majka se bojala da mi se javi jer su joj rekli da će je ubiti. Uzeo sam ih, poslao u bolnicu u Negoslavce, lično garantovao za lečenje. Kasnije sam saznao da je otac devojčice bio hrvatski komandant. Pozvao sam ga i rekao mu da sam mu spasao dete. Spasavao sam i Srbe i Hrvate i muslimane. Nije me zanimalo ime, vera ni nacija, dete je dete. Ranjen čovek je ranjen čovek. To je ono zbog čega mogu mirno da stanem pred boga.