"MREŽE POLAKO UZIMAJU ULOGU TELEVIZIJE I RADIJA": Aleksandar Gajović otkriva kako je došlo do intervjua s Tinom Tarner! (VIDEO)

Nekada se u redakcije ulazilo tiho, gotovo kao u biblioteku. Rečenice su se merile, izvori pamtili, a potpis je značio odgovornost koja se nosila i van teksta. Danas se ulazi glasno, izlazi još glasnije, a reči se troše brže nego što stignu da ostave trag.

Ovaj razgovor ne pokušava da vrati vreme unazad niti da presuđuje savremenim medijima. On pokušava da razume šta se izgubilo između brzine i smisla. Gde je nestala granica između pitanja i optužbe, između informacije i spektakla, između novinarstva i puke proizvodnje sadržaja.

Foto: Republika

 

Aleksandar Gajović, novinar i publicista, govori iz iskustva koje ne traži opravdanje. Iz vremena kada se znanje podrazumevalo, a ćutanje imalo težinu. Njegovo svedočenje nije žal za prošlošću, već podsetnik da profesija bez unutrašnjih kriterijuma ne gubi samo ugled već svrhu.

Kako gledate na razliku između savremenog i nekadašnjeg novinarstva?

Današnje novinarstvo se suštinski razlikuje od onog kakvo je nekada postojalo. Postojali su bardovi novinarstva, naročito u spoljnopolitičkim i unutrašnjopolitičkim rubrikama dnevnih listova. To su bili ljudi čiji su se tekstovi morali pročitati. Ako ih preskočite, imali ste utisak da ste ostali uskraćeni za važno razumevanje sveta.

Foto: Republika

 

Pokušali ste da obnovite Politiku ekspres. Šta se dogodilo?

Pre nekoliko godina sam pokušao da pokrenem inicijativu za obnovu Politike ekspres, lista u kome sam profesionalno stasao. Pripremio sam ozbiljan elaborat, preko 30 strana, i predao ga upravi. Reakcije su bile vrlo pozitivne. Verovao sam da taj list i dalje ima snagu brenda i da bi jedno moderno i šareno izdanje moglo da povuče i tiraž i oglašavanje. Međutim, kada se došlo do pitanja ko bi bio glavni urednik, shvatio sam da se u tom profilu više ne pronalazim. Danas se od urednika često očekuju drskost, bezobzirnost, politička povezanost, a to nisam ja. Predložio sam ulogu savetnika. Nažalost, projekat nikada nije zaživeo.

Kako je izgledao ulazak u novinarstvo nekada?

Vrlo jednostavno, ali i vrlo strogo. Prvi uslov bio je završen fakultet. Bez toga nije bilo razgovora.

Foto: Republika

 

Koliko je brzina savremenog života promenila čitalačke navike?

Živimo brzo, informacije se kreću munjevito. Televizija i radio više nisu primarni izvori, društvene mreže su preuzele tu ulogu. Ljudi često ostaju na nivou naslova. Ali to ne znači da ne postoji publika za ozbiljan tekst. Vidim to na sajmu knjiga. Mladi ljudi kupuju Tolstoja, Dostojevskog, ozbiljnu literaturu. Ako imate vremena da mesec dana čitate knjigu, imate vremena i da pročitate dobru reportažu.

Koji intervju vam je ostao posebno u sećanju?

Intervju s Tinom Tarner, posle njenog koncerta u Beogradu. Razgovarali smo gotovo dva sata. Bila je potpuno drugačija od medijske slike: skromna, jednostavna, gotovo krhka žena, a istovremeno ogromna ličnost. To je intervju na koji sam posebno ponosan. Tu je i razgovor s Merimom Isaković, koji je bio duboko potresan, ali i nadahnjujući. Njena snaga i optimizam posle lične tragedije ostavili su snažan utisak.

BONUS VIDEO