SRPSKI MIGOVI LETELI U SMRT, A 20 GODINA NISMO SMELI DA IM KAŽEMO "HVALA": Ispovest pukovnika koji je preživeo stradanje ratnih drugova

Dve decenije ćutanja o ratnicima s Košara i Paštrika, o generalima koji su robijali, umirali i padali u zaborav, bile su deo sistematskog brisanja srpske vojne časti iz savremene istorije. Pukovnik u penziji Ilija Kajtez, dugogodišnji vojni analitičar i profesor strategije, govori za "Na ivici" o herojima koje generacije nisu smele da slave.

Ceo zapadni sistem je bio zasnovan na tome da Srbija mora da ćuti. Da se ne zna za obiliće s Paštrika i Košara. Da niko ne čuje za generale, poput Jovana Milanovića, Božidara Delića, Vladimira Lazarevića, Nebojše Pavkovića. Da se o srpskoj hrabrosti ne govori. I zato smo 20 godina živeli u tišini. Junaci su ćutali, robijali, umirali u zaboravu. A srpski narod nikada nije smeo da kaže: "Hvala vam."

Foto: Republika

 

Kako danas gledate na tu tišinu - na pokušaj zaborava?

To nije zaborav. To je pokušaj izdajničkog brisanja istine. Ali istina ima svoje vreme. I to vreme je došlo. Danas konačno govorimo o tome. I o Jovanu Milanoviću, i o Paštriku, i o Košarama. O ljudima koji su, kao nekada na Gazimestanu, znali da iza njih nema ničega - samo narod. I zato nisu odstupili. Ni za pedalj. To su naši klasici. Naši vitezovi. Naša večna vojska.

 Odrastali ste na teritoriji bivše Jugoslavije, od Drvara preko Zadra, Novog Sada pa do Beograda. Kako ste izabrali vazduhoplovstvo i vojnu bezbednost, a s druge strane sociologiju, književnost i filozofiju? Da li je to spoj nespojivog?

Čovek je, kako ja volim da kažem, razapet na krst poput Gospoda Isusa Hrista - duhovno, duševno i telesno biće koje je prolazno i osuđeno na smrt. Martin Hajdeger je rekao da je život zapravo čekaonica smrti. U tom procesu socijalizacije oblikujemo se i učimo. Naše poreklo nije zasluga - kao što je govorio patrijarh Pavle, mi ne biramo ni vreme, ni mesto, ni narod, ni veru u kojoj ćemo se roditi. Jedino biramo kako ćemo živeti i šta ćemo uraditi od svog života.

 Kako je izgledao vaš put?

Rat me je zatekao u Zadru, u pilotskoj akademiji u Zemuniku. Proveo sam 17 meseci u ratnoj zoni. Nisam junak, ali sam prolazio kroz razna sela, hrvatska i srpska. Bog me je sačuvao. U NATO bombardovanju sam bio na aerodromu "Sjenica", gde smo svi bili mete. Da bi čovek nešto postigao, mora imati i sreće i Božju pomoć, ali i zdravlje.

Foto: Republika

 

Kako ste došli do želje da postanete pilot?

Prva četiri razreda završio sam u selu gde sam rođen, kod babe i dede. Moji su već otišli pored Novog Sada, ali ja sam ostao tamo. Još u osnovnoj školi želeo sam nešto veliko. Nisam imao pojma o avionima, znao sam samo da vozim bicikl, ali sam želeo da postanem pilot. Bio sam odličan učenik. U to vreme jugoslovenske gimnazije bile su među najboljima. Kada sam se prijavio za vojnu gimnaziju "Maršal Tito", prijavilo se 5.000 kandidata, a primljeno nas je 180. Pregledi su bili najdetaljniji mogući. Imao sam sreće da prođem sve provere i uđem u vojnu gimnaziju, koja je bila možda najjača u Jugoslaviji.
 

Kako je izgledao proces selekcije?

Izbor je bio izvanredan, ali je morala da bude zastupljena svaka nacija i svaki region - Makedonci, Albanci, Crnogorci, Hrvati, Slovenci, Mađari... Ja sam bio u vojvođanskom kontingentu. To je bio neverovatan filter. Gimnazija je trajala četiri godine, bila je prirodno-matematičkog tipa i pripremala nas je za pilote. Mnogo nas je otpalo u međuvremenu. Samo trećina je došla do statusa pilota, a od te trećine možda petina je bila u eliti - piloti mig-29.

Ko su bili vaši, kako kažete, klasići?

To su bili ljudi s dušom i čeličnim srcem. Leteli su na migovima-29. Slobodan Perić, Milenko Pavlović - pokojni pukovnik, legenda - izleteo je kao Obilić, u sigurnu smrt, svestan da se ne vraća. Zoran Radosavljević, koji je poginuo već u prvim danima. Bio je uz Perića, uz Životu Đurića. To su ljudi koji su ušli u večnost. To je bila vojska sa sistemom. Jeste, jednopartijski, ali elitni. Imali smo obrazovane, moralne kadrove. Niko nije rekao "neću". Nikome nije palo na pamet da se povuče. To su bili klasičari koji su znali šta znači zakletva. I tu zakletvu su ispunili do kraja.

Foto: Republika

 

 Vaši drugovi su devedesetih bili spremni da daju život za narod i državu.

Bez dileme. Osnovni problem JNA bio je u tome što je to bila armija svih naroda SFRJ. Ali pogledajte sastav - većinski su to bili Srbi. Četiristo hiljada ljudi. Po tadašnjim procenama - četvrta vojna sila Evrope. Zahvaljujući toj JNA, i činjenici da su Srbi preuzeli deo arsenala, nije se ponovio pogrom kao u Drugom svetskom ratu. Nije bilo Jasenovca 2.0. Nije bilo Kozare iz koje su decu vodili pravo u logore. I zato danas imamo heroje koji su robijali po Hagu umesto da imaju spomenike u svakom gradu. Ti oficiri nisu branili sistem. Nisu ginuli za partiju. Oni su stali uz svoj narod. I to je istorijski nepobitno.

 Ko je za vas general Jovan Milanović?

Nismo ni svesni kakvog smo junaka imali.Taj čovek je bio početak i kraj cele strategije NATO pakta. Godine 1995. otišao je sam u Brisel. Bez logistike, bez tima, bez slave. Radio danonoćno. Ono što je uradio - to nije podvig, to je čudo. Sam je, lično, preneo hiljade stranica planova o bombardovanju Jugoslavije. Zahvaljujući njemu, Vojska Republike Srpske je saznala da se priprema udar. Da toga nije bilo - danas ne bi bilo Republike Srpske. Kad je NATO shvatio da su planovi kompromitovani - da su nam poznate sve mete, shvatili su da smo premestili sve. Maskirali. Pomakli jedinice. Prevarili satelite. I zato bombardovanje nije počelo u oktobru 1998, već tek u martu 1999. Taj period reorganizacije spasio je hiljade života. Spaseni su raketni sistemi, radari, avioni, vojnici. I kada su nas posle 78 dana zločinačkog razaranja naterali da se povučemo - oni nisu mogli da veruju da je samo pet odsto sistema uništeno. To im nije stalo u izveštaj. I zato su ćutali. I naredili da se ćuti.

 BONUS VIDEO