U SRCU NOSIM KRVAVE BOŽURE: Kristina Čepkenović Karlsen u Norveškoj sanja o ZAVIČAJU

Vizuelna umetnica Kristina Čepkenović Karlsen već gotovo 22 godine živi u Norveškoj, ali su njeni koreni i dalje duboko u svetoj kosovskoj zemlji, natopljenoj krvlju. 

Telom na dalekom severu, a srcem i dušom dole na jugu, gde cveta božur, kako kaže, najlepši cvet na svetu.

Njen suprug Havard Karlsen prešao je u pravoslavlje i već više od dve decenije u njihovom domu u Trondhajmu se 20. i 21. novembra slavi Aranđelovdan, posvećen Svetom arhanđelu Mihailu.

 

SVETAC-ZAŠTITNIK

- Kao mlada likovna umetnica, Srpkinja sa Kosova, u januaru davne 2002. preselila sam se u Norvešku. Moj suprug Havard, koji je dobio ime Vuk u našoj pravoslavnoj crkvi na Šar-planini, i ja želeli smo da slavimo u duhu srpske tradicije - pričala je nedavno Kristina za beogradske medije.

Ona je tom prilikom objasnila kako je njena porodica dobila sveca-zaštitnika.
- Bog nas je podario srećom, pa je i naša prva ćerka Sofija rođena na dan Svetog arhanđela Mihaila. U međuvremenu smo dobili i Emiliju, našu drugu ćerku. Zahvalna sam roditeljima, zbog toga nastavljam tradicionalno, onako izvorno kosovski, da slavim i širim lepote naše srpske kulture i tradicije - rekla je Kristina.

U razgovoru za Srpski telegraf ističe da se u svakom njenom radu, svih ovih godina, kriju veliki bol i žalost.

- I sama pokušavam da razumem zašto je toliko teško i zbog čega smo toliko vezani za svoje korene? Kad stvaram, obično radim u serijama. Radovi su apstraktni, ali s toliko simbolike i skoro su uvek o Kosovu. Kad se navršilo 20 godina mog boravka u Norveškoj, uradila sam izložbu "Prostori zaborava". To je bilo prvi put gde ja, ne samo kroz radove već i kroz tekst, opisujem moje Kosovo stranoj publici. Imala sam tremu i osećala sam se kao da sam bez odeće. Sva svoja osećanja, koja svi mi vešto držimo za sebe, ovoga puta sam iznela i podelila - objašnjava Kristina.

KRIK JE PRVI ZVUK

Dodaje da knjiga koju je uradila kao deo izložbe sadrži tekstove na osnovu kojih su grafike nastale:

Pesma: Prvi zvuk u mraku ropstva je krik. Nakon krika sledi muk, pa... pesma. Pesma nas je održala, a mi smo je tako lako zaboravili. Moji ritmovi i harmonije, moji sukobi i nežnosti.

Cvet: Kosovo ima i svoje cveće, što raste iz zemljišta natopljenog krvlju ratnika. Kažu da je najlepši cvet na svetu božur. Božanski cvet i čisto crveno.
Žito: Pšenica bela, hleb, život. Oko kamara i kupica požnjevenog žita obleću grlice, a oko njega strnjištem trčkaraju prepelice. Umorni ratar u beloj lanenoj košulji do kolena, skide pletenu crnu šubaru, sede u hladovinu divlje kruške, pa reče: "Daj, snašo, malo vode iz tog krčaga da pijem. O-ho-ho, ala je studena." To je moj zavičaj.
Manastir: Mesto lepote. I duhovne i telesne. Mesto utehe i nade, mesto ponosa i snage, prkosa, pamćenja i mesto božanske tišine, gde čovek stoji licem u lice sa samim duhom. Lepota enterijera, tragovi vremena, sklad oblika, ritam prostora, zvuk zvona.
Kaže da po norveškim školama predstavlja i širi našu kulturu, hobi joj je pevanje u Balkan ansamblu i raduje se ponovnom dolasku u Srbiju.

Obe ćerke rođene na velike praznike

Kristina kaže da je druga ćerka Emilija rođena na Blagovesti, veliki praznik pred Vaskrs.
- Ovde u Trondhajmu nemamo pravoslavnu crkvu, ali naš srpski sveštenik koji je inače u Bergenu dođe jednom mesečno i tad odemo na liturgiju. Sad, za Božić, nažalost, neće dolaziti, ali odemo na službu koju drži ruski sveštenik, tako da ćemo ipak osetiti božićnu atmosferu hiljade kilometara daleko od otadžbine.

- rođena 29. januara 1976. u Lipljanu
- završila Akademiju likovne umetnosti u Prištini, magistrirala 2000.
- od 2000. do 2002. radila kao asistent grafike na istom fakultetu kod profesora Tomislava Trifića, sve do odlaska za Norvešku
- izlaže po brojnim galerijama u Norveškoj, Helsinkiju u Finskoj, a od 2016. ponovo i u Srbiji

BONUS VIDEO