REPUBLIKA ISPUNILA DUŠANU IZ TITELA NAJVEĆI SAN! Dečak koji je skupljao drva na deponiji upoznao Aleksandra Kataija i prvi put gledao Zvezdu na Marakani! (FOTO, VIDEO)

Da je tog vrelog jula prošle godine, na ivici jednog skromnog sveta, stajao i zamišljao šta ga čeka - da li bi stidljivi dečak iz Titela mogao da nasluti kakav će se vrtlog događaja pokrenuti oko njega? Teško. Jer ono što je usledilo nije bila samo promena okolnosti, već prava bujica dobrote, solidarnosti i ljudskosti koja je preplavila njegov život i pretvorila ga u priču kakva se retko viđa.

Danas, sa svojih 13 godina, Dušan Ljubović nosi uspomene koje se ne zaboravljaju -one koje se prepričavaju najpre drugarima u školskim klupama, a kasnije, jednog dana, možda i sopstvenoj deci. Njegov put, međutim, nije počeo u toplini doma, već na deponiji, među odbačenim stvarima, gde je skupljao sekundarne sirovine da bi pomogao baki - jedinoj osobi koja je ostala uz njega.

Majka ga je ostavila, oca nikada nije upoznao, a njegov mali univerzum činila je baka Zora - žena koja je, uz Dušanovu sestru Anđelu, ponela sve uloge koje život može da nametne: i majke i oca i zaštitnika i oslonca. I baš kada se činilo da se sudbina neumoljivo ponavlja, pojavio se trenutak koji menja sve.

U njegov život ušao je humanitarac Marko Nikolić, čovek koji nije samo video dečaka - već je prepoznao priču koja zaslužuje da se čuje. Njegova objava pokrenula je lavinu reakcija širom Srbije. Ljudi su se ujedinili, pokazali da empatija nije zaboravljena, i u rekordnom roku prikupili sredstva za ono što je Dušanu najviše nedostajalo - dom dostojan detinjstva.

Od trošne kuće bez osnovnih uslova, stiglo se do novog početka: krova nad glavom, struje, vode, sigurnosti. Ali mnogo važnije od zidova i instalacija bila je poruka koju je ova priča donela - da, kada se ljudi udruže, čak i najtiše sudbine mogu da odjeknu najglasnije.

"Najveća želja mi je da gledam Zvezdu na Marakani"

Ni ekipa našeg lista i portala nije ostala imuna na priču o hrabrom dečaku. Uradili smo ono najmanje što smo mogli - ali za njega, to je značilo sve: ostvarili smo mu želju koja je godinama tiho rasla i čekala svoj trenutak.

- Najveća želja mi je da idem na stadion, da gledam Zvezdu - rekao nam je, a mi nismo časili ni časa.

U saradnji sa Fudbalskim klubom Crvena zvezda, Dule je juče doživeo dan za pamćenje - našao se na tribinama stadiona "Rajko Mitić", gde je uživo pratio 179. večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana. Uz hiljade navijača, bio je deo atmosfere koja se ne zaboravlja, ali i slavlja devete uzastopne titule prvaka Srbije.

- Mnogo sam uzbuđen, jedva čekam da utakmica počne, sigurno ćemo da pobedimo - rekao je Dule nešto pre 18 časova i početka derbija, koji je gledao iz VIP galerije.

A tu iznenađenjima nije bio kraj - jer kada smo saznali ko mu je omiljeni igrač, potrudili smo se da mu i taj san pretvorimo u stvarnost.

- Najviše volim Aleksandra Kataija, mnogo bih voleo da imam njegov dres - kazao nam je.

 

 

Trenutak kada je dobio priliku da upozna svog sportskog idola Aleksandra Kataija, kao i Mirka Ivanića - to je prizor koji se ne prepričava, već pamti zauvek. Reči tu malo znače; dovoljno je reći da su u tom trenutku i najtvrđa srca zadrhtala, a oči zasuzile od iskrene radosti.

Misija je bila više nego uspešna. Dečak se u Titel vratio umoran, ali ispunjen do poslednjeg atoma - srca punog sreće, a džepova prepunih uspomena koje će ga grejati dugo, dugo vremena.

Živeo u šupi na koju se obrušilo brdo

Podsećamo vas, ekipa Republike posetila je Dušana i dok je živeo u trošnoj šupi, bez struje i vode, na koju se nekoliko godina ranije obrušilo i obližnje brdo!

- Sreća, pa niko nije nastradao. To je bilo strašno. Čitavu sobu je brdo sravnilo sa zemljom, a taj grumen se otkotrljao dalje na plac moje jetrve - ispričala je tada baka Zora.

- Ja sam taj Dule sa deponije. Skupljam limove, gvožđe i bakar, koje prodajem otkupljivačima koji obilaze selo. Prodajem i drva komšijama. Na deponiji me je pronašao jedan humani čovek Marko Nikolić i rešio da mi pomogne zajedno s drugim dobrim ljudima. Kupio mi je patike, odeću, telefon, a planira da nam kupi i kuću - rekao je tada dečak s osmehom.

Dete se nekada kupalo u kadi u dvorištu, a tokom zime u koritu. Domaće zadatke je završavao dok ima dnevne svetlosti, a ako okasni, uz sveću. Maštao je o hlebu i boljem životu.

I možda, na kraju, bude malo jasnije zašto je odlazak na Marakanu jednom dečaku značio sve na svetu!