SVEĆA UMESTO STRUJE, ŠERPA UMESTO TUŠA! Dušan (12) nije tražio igračke, već papagaje da mu ne bude tiho u kući! ŽIVOT DEČAKA SA DEPONIJE SLAMA I NAJTVRĐA SRCA! (VIDEO)

Dok većina njihovih vršnjaka letnje dane provodi bezbrižno, dvanaestogodišnji Dušan Ljubović iz Titela sa sestrom Anđelom i bakom Zorom svakodnevno se bori za goli opstanak. Umesto igre - deponija, umesto kupatila - korito, a umesto sigurnog doma - kuća nalik šupi, koju je prethodnih godina zatrpalo obrušeno brdo. 

– Sreća pa niko nije nastradao. To je bilo strašno. Čitavu sobu je brdo sravnilo sa zemljom, a taj grumen se otkotrljao dalje na plac moje jetrve – ispričala je Zora.

Dule obožava životinje, odvaja od usta da ih nahrani

Dok su reporteri Republike razgovarali sa bakom i unukom, iz kućice u dvorištu oglasio se pas.

– Luna je žedna – rekao je Dule i potrčao sa šerpom vode da napoji svog ljubimca.

U begu od julske žege, stali smo kod samih ulaznih vrata, ispod improvizovane tende, i odmah uočili šareno društvo.

– Imamo četiri papagaja, dva para. Dala sam zadnji dinar da udovoljim Duletu, želeo ih je, i sada su oni naši članovi porodice. Znaju kada ih zovemo po imenu – nazvali smo ih Marko i Biljana, Đole i Ranka – priča živahno Zora.

Baka Zora daje sve od sebe da njeni unuci izrastu u poštene i samostalne ljude i sanja dan kada će imati kuću sa strujom, jer su odrasli uz svetlost sveće.

Reporteri Republike i Srpskog telegrafa posetili su Dušana i njegovu baku kako bi im pružili materijalnu pomoć, ali i prikazali čitaocima njihovu tešku svakodnevicu, uz apel da je svaka pomoć dobrodošla.

Foto: Tamara Pavišić

Ljubovići su nam ispričali svoju životnu priču, kako je baka preuzela ulogu majke i dečaku i devojčici, i kako preživljavaju dan za danom. Naša kamera zabeležila je kadrove koji oslikavaju surovu stvarnost života na rubu egzistencije.

Dočekao nas je Dušan, dečak krupnih očiju i lepog lica, iznenađujuće pristojno obučen. Odmah nam je objasnio da je to zahvaljujući dobrim ljudima koji su mu, preko društvenih mreža, pružili pomoć.

– Ja sam taj Dule sa deponije. Skupljam limove, gvožđe i bakar koje prodajem otkupljivačima koji obilaze selo. Prodajem i drva komšijama. Na deponiji me je pronašao jedan humani čovek, Marko Nikolić, i rešio da mi pomogne zajedno s drugim dobrim ljudima. Kupio mi je patike, odeću, telefon, a planira da nam kupi i kuću – priča dečak s osmehom.

U tom trenutku, baka Zora požurila je da pokupi veš koji je pao sa sušilice. Dušan je odmah pritrčao da joj pomogne, stavio je ciglu na postolje sušilice da bi bilo teže da padne opet, otresao prašinu sa skoro suve odeće i nastavio da pomaže. Visoka i mršava, Zora se približila gostima.

– Dobar dan, ljudi, i hvala vam na pomoći. Danas je pakleno vruće, skoro 40 stepeni, pa smo pobegli u hladovinu kod mog sina Marka. On ima struju, ali tamo nema mesta za sve nas. Anđela je prešla kod njih, a Dule i ja smo ostali ovde. Sad kad je raspust, Dušana možete naći ili u kući ili na deponiji, a ja idem na posao u Padinsku skelu, gde berem metlice sa kukuruza. Dnevnica mi je 2.800 dinara, pa mogu da kupim brašno, ulje, šećer, prašak za veš – priča Zora, pokazujući na plavu ugradnu kadu koja stoji ispred ulaza u kuću.

Kada je bila puna prljavog veša, a oko nje su stajali baloni sa vodom koja se greje na suncu za kupanje.

– U ovoj kadi se kupamo dok je lepo vreme, a kada je hladno, peremo se u kući u koritu. Dušan izađe kad se ja kupam, a kad se on kupa, ja okrenem leđa i zapalim cigaretu. Navikli smo se na to, i biće nam čudno kad budemo imali pravo kupatilo – objašnjava Zora i dodaje da je humanitarno udruženje Zajedno možemo pronašlo plac i trošnu kuću koju će srediti i pokloniti Dušanu i Anđeli.

– Dušan ne zna kako izgleda imati struju u kući i šta to znači za život. Ako ne završi domaće zadatke dok je dan, mora da piše uz svetlost sveće – kaže baka.

I pored svih nedaća, Zora ne kuka, već odlučno govori da je rešila da izvede Anđelu i Dušana na pravi put – i to joj, bar kad je Anđela u pitanju, polako i uspeva.

– Anđela je počela da radi kao frizerka. Poslodavac je obećao da će je prijaviti i da će joj plaćati mesečnu kartu – kaže Zora, srećna zbog unuke.

Foto: Tamara Pavišić

Privijajući Dušana uz sebe, nežno ga gladi po kosi i govori o njegovim snovima.

– Moj lepi i dobri Dule mašta da uzgaja svinje i da drži konje. On bi voleo da radi sa konjima i da i dalje prodaje drva. Umesto doručka, sanja hleb – zaključuje Zora.

Iako i sami nemaju gotovo ništa, Zora i Dušan navikli su da dele ono što imaju. Meštani im često donose odeću.

– Nekad nam samo ostave kese i kutije sa odećom na ulici i odu bez reči. Mi uzmemo šta nam treba, a ostatak prosledimo u romski kraj. Pola ljudi tamo mi obučemo, i srećni smo kad možemo da pomognemo, baš kao što i nama pomažu – priča Zora.

BONUS VIDEO: