U NOĆI IZMEĐU 22. I 23. APRILA BOMBARDOVANA JE ZGRADA RTS! Prvi put u istoriji ratovanja, medijska kuća je proglašena za "legitimni vojni cilj" - 16 OSOBA STRADALO!

Navršava se 27 godina od kada je u NATO bombardovanju SRJ 1999. pogođena zgrada Radio-televizija Srbije, kada je ubijeno 16 zaposlenih. Tačno u 2 sata i 6 minuta, u noći između 22. i 23. aprila, prvi put u istoriji ratovanja bombardovana je jedna medijska kuća, prethodno proglašena za „legitimni vojni cilj“. Za ovaj zločin, ni posle gotovo tri decenije, niko iz međunarodne zajednice nije odgovarao.

U ruševinama nekadašnje režije Studija 1, odakle su emitovane poslednje vesti te noći, i danas odjekuju svedočenja preživelih. Jedan od njih je Dragan Šuković, koji se svakog detalja seća kao da se dogodio juče.

- Mi nismo čuli eksploziju jer smo bili u epicentru. Mislili smo da je zemljotres, da nas je progutala zemlja… Tek kada shvatiš da si živ i kad se oči priviknu na mrkli mrak – počinješ da se boriš za život - ispričao je Šuković, koji se nakon udara našao zatrpan pod šutom, sa gelerom u glavi.

Njegove reči možda najplastičnije opisuju haos i strah koji su vladali u tim minutima:

- Ljudi to ne mogu da shvate – tomahavk padne na pet-šest metara, eksplodira, nekog nema, nema ni traga, a ti ostaneš živ.

Te noći, o životu su odlučivale sekunde, koraci i puka sreća – sreća koju 16 njegovih kolega nije imalo. Među stradalima su bili realizatori, tehničari, kamermani, radnici obezbeđenja, šminkeri – ljudi koji su samo radili svoj posao.

Novinar i istraživač Aleksandar Mitić podseća da se ovaj napad dogodio u trenutku kada NATO nije imao potpunu podršku javnosti za svoju kampanju. Kao prekretnicu navodi bombardovanje kolone albanskih civila kod Đakovice, koje je izazvalo ogorčenje širom Evrope.

- Bil Klinton je tada rekao Toniju Bleru: ‘Mi gubimo medijski rat’. Odgovor je bio – ‘imam rešenje' - navodi Mitić, ukazujući da je cilj bio da se promeni narativ i smanji uticaj izveštaja sa terena.

Prema njegovim rečima, fokus je bio da se „što manje kredibilnih slika šalje sa terena“, kako bi se ublažio otpor u državama članicama Alijanse. Upravo u tom kontekstu mnogi vide i bombardovanje RTS-a.

Posebnu težinu imaju svedočenja da su strane televizijske ekipe napustile zgradu u Aberdarevoj ulici pre napada, dok zaposleni RTS-a nisu dobili nikakvo upozorenje. Zato porodice stradalih i danas postavljaju isto pitanje – da li je tragedija mogla biti izbegnuta?

- To bledi iz godine u godinu… mladi ljudi sve manje znaju šta se ovde dogodilo. A to je bio stravičan zločin - upozorava Šuković i dodaje da ne smeju biti zaboravljeni ni oni koji su kasnije preminuli od posledica bombardovanja.

Danas, 27 godina kasnije, imena 16 ubijenih radnika i dalje stoje kao opomena. Da nisu stradali te noći, mnogi od njih bi i dalje radili u istoj kući, na istim poslovima, u istom studiju iz kog su poslednji put poslali vesti – nekoliko trenutaka pre nego što je tišinu prekinula eksplozija.

(RTS)

BONUS VIDEO