"U staru kutiju od cipela pokupila sam bakine ostatke, nakon što je živa zapaljena": ISPOVEST devojke koja je preživela "OLUJU"!

Autor: Marko Pantić

Vesti

04.08.2021

21:53

Kristina se za naš portal prisetila tog stravičnog 5. avgusta 1995. kada je napustila rodni Knin.

Tanjug/V. Dimitrijević, Privatna arhiva

 

Kristina Starčević imala je nepunih 14. godina kada je sa majkom i bratom 5. avgusta 1995. godine negde pred zoru napustila rodni Knin. Iako je mislila da će sve proći, i da će se ubrzo vratiti rodnoj kući nije bilo tako. U akciji "Oluja", stradali su joj baka i stric, ali jauke i krike dece, kao i zvuk grnatiranja nikada neće zaboraviti. 

Za portal Srpskog telegrafa, Republika.rs, Kristina se prisetila pakla kroz koji je prošla, trenutka kada je u beogradskom soliteru saznala da su joj baka i stric mrtvi, kao i trenutka kada je u zgarištu kuće u Dalmatinskom Kosovu u kutiju od starih cipela pakovala bakine ostatke kako bi je sahrani. 

printskrin

Izbegličke kolone

Kako se osećaš kada osvane peti avgust? 

- Nekada, kada sam bila mlađa, obzirom da sam u Beograd došla sa nepunih 14 godina, osećala sam bes, tugu, ljutnju. Na ceo svet, na politiku. Prosto nisam znala zasto sam došla, zašto je moralo da bude tako. Vremenom tokom školovanja, studiranja, spoznaje vremena u kom sam živela, ta ljutnja i taj bes su nestali. Jednostavno postoji taj neki osećaj bola koji je prisutan kada god pomenem svoj rodni grad. Ne volim da taj dan budem u Kninu jer ne mogu da razumem da neko slavi. Šta slavi? S druge strane ja nemam mržnju prema tim ljudima. Bez obzira na sve što se desilo mojoj porodici, i našem narodu generalno.

Čega se poslednjeg sećaš iz rodne kuće? 

- Sećam se tog 5.avgusta 1995. Negde oko 5 ujutro je krenulo granatiranje. Nismo znali šta se dešava. Nestaje struja, voda, nema radio prijemnika. Mama nas je, brata, baku, ujaka i mene, stavila u jednu sobu i tu smo sedeli nekoliko sati ne pomerajući se. Procenila je da smo tu najviše zašticeni zidovima. I kasnijih godina kada sam dolazila kućici uvek sam gledala rupe od gelera po celoj kući sem u toj sobi. Neverovatno. Da sam stajala na nekom drugom mestu mozda bih bila povređena, da ne kazem nešto teze.

printskrin

Izbegličke kolone

Kako je izgledala izbeglička kolona iz tvog ugla? 
- Ja se sećam da nas je mama stavila u auto, mlađeg brata i mene i da smo mi stigli u Beograd pre tih kolona. Baka i ujak su ostali u kući. Niko nije imao osećaj da idemo zauvek već kao da se sklanjamo od tog granatiranja pa ćemo se vratiti. Kada vidim onu sliku ljudi na traktorima, uvek istu već 26 godina zapitam se da li neko zna da smo mi živeli u gradu, neko u većoj neko u manjoj kući. Ljudi koji su živeli u okolnim selima su lepo živeli, bavili se poljoprivredom, radili.  Da li neko sve nas zamišlja kao ljude koji su živeli u nekim udžericama i nista drugo nisu vozili sem tih traktora? Da me ne shvatite pogresno, ja volim da kazem da sam dosla na traktoru iz Knina iako sam zivela u gradu i nismo imali traktor 

Pamtiš li neke strašne scene iz izbegličke kolone? 
- Pamtim jauke, krike, dece, mojih komšija kada je granata pala na njihovu kuću. Samo sam razmišljala da li mi je poginuo neko od prijatelja. Srećom, svi su preživeli ali nikada neću zaboraviti taj osećaj, tu strepnju, strah....

Tanju/ Dimitrije Goll

Izbegličke kolone

Pamtiš li trenutak kada si saznala da je tvoja porodica ostala bez dva člana i kako je to izgledalo? 

- Naravno. Pomenula sam da mi jedna baka ostala u gradu kao i ujak u našoj kući. Druga baka je živela u selu nadomak Knina, Dalmatinsko Kosovo. Bila je bolesna i ostala je u kući zajedno sa mojim stricem koji ju je pazio.
U Beogradu smo spavali kod rođaka u soliteru na 14 spratu. Sećam se kako sam se plašila svakog zvuka, lifta, tramvaja. Mama i ostatak familije su pokušali preko raznih organizacija da dobiju neku informaciju i to je trajalo sigurno mesec dana. Mesec dana se budim svako jutro sa samo jednim pitanjem. Da li su živi?
Jednog ponedeljka zvoni fiksni telefon, kao po prećutnom dogovoru svi se skupimo oko starog belog telefonskog aparata, mama uključi spikerfon i javi se. S druge strane žena, ljubazna. Kaže imam za vas jednu dobru vest, i jednu lošu. Ne dišemo. Kaže baka i ujak koji su ostali u gradu su živi, dobro su. Zastane. Mi već plačemo svi, držimo se za ruke. Kaže, da je druga baka zapaljena živa u kući i da je stric ubijen zajedno sa još nekoliko komšija iz sela. Stric koji nikada nije bio na ratištu, koji je ostao da čuva bolesnu majku. 

Kakav je Knin bio tokom tvog detinjstva? 
- Knin je bio jedan mali grad kao i svaki drugi. Družili smo se svi, niko nije znao ko je srbin, ko je hrvat. Igrali smo sve one dečije igre kao i sva ostala deca. Kada je počeo rat neki su otišli iz Knina. Kada sam pitala zašto rečeno mi je - zato sto su oni hrvati i naravno da mi nista nije bilo jasno. Neki su ostali. Za vreme inflacije kada nije bilo čokolade u prodavnici, a nekada ni hleba, delili smo svi zajedno. Sve što smo imali i  uspevali da nabavimo. 

Kada si prvi put nakon rata otišla u rodnu kuću? 
- Negde 1996. Mislim da je bio avgust mesec.

Pamtiš li taj trenutak? 
- Nažalost pamtim. Došla sam s mamom i bratom autobusom preko Mađarske, dugo smo putovali i jedva čekali da uđemo prvo u svoj grad, zatim u kuću, da vidimo naše. Međutim taj grad više nije bio isti. Sve zatvoreno, kuće polusrušene, puno neke vojske koja nas čudno gleda. Majka kaze spustite glavu i samo hodajte ka kući. 
Vidim baku posle godinu dana. Izgleda 20 godina starije. Plače. Ne možemo da pričamo samo se grlimo i cutimo.Zatim dan kasnije odlazimo u selo, Kosovo, na zgarište kuće koja je zapaljena. Nigde nikog. Sve pusto. Stari bunar presušio. Nema grozđa. Nema stričevog konja. Ja 14, brat 11 godina. Majka kaže - hajde deco dođite. Vadi praznu kutiju od cipela i skupljamo po tom zgrarištu bakine koste. Da je sahranimo. Tada sam poslednji put plakala. 

Tanjug/V. Dimitrijević

Izbegličke kolone

Šta je ono što te često vrati u ratne godine i o čemu tada razmišljaš? 
- Ja nekako sada iz ove perspektive, posle ovoliko godina, ne delim taj period na za vreme rata i pre rata. Za mene je to život u Kninu, detinjstvo, zatim dolazak u Beograd, školovanje, porodica, moja deca…. 
Ali kada razmišljam o detinjstvu ili kada odem u Knin uvek se pitam kakav bio mi život bio da nije bilo tog rata. Da li bih otisla da se školujem u Split? Zagreb? Da li bih ikada došla u Beograd? 

Kako danas izgleda Knin? 
- Tužno. Prazno. Stari ljudi koji su se vratili da prožive još malo koliko im je ostalo na svojim ognjištima. Leti dođe dosta mladih, okupimo se kao nekada. Letujemo po Hrvatskoj ali uvek smo par dana u svom gradu. Posetimo grobove naših predaka. 

Pričaš li svojoj deci o rodnom kraju?
- Pričam, naravno. Moj stariji sin od svoje druge godine ide sa mnom kako na Hvar, Brač, tako i u Knin. Kada je bio manji bilo mi je teško da mu objasnim zašto sam ja morala doći u Beograd. Sećam se da je on to zamišljao kao da su bila dva naroda i oni su se borili i oni koji su izgubili su morali da odu. Sada ima 18 godina i voli mamin Knin, voli istoriju i razume mozda čak i bolje od mene neke stvari.
Mlađeg sina smo krstili u manastiru Krka, tu nadomak Knina, u kanjonu reke Krke na prelepomom i mirnom mestu. Tu smo kršteni moj brat i ja i imala sam želju da i njega tamo krstim. Inače Manastir Krka je podigla Jelena, sestra cara Dušana još 1350 godine.

 

 

Komentari (0)

Loading