Bez korena bi nas vetrovi oduvali

Foto: E/Stock/ST

Sibinović: O nama će suditi potomci

Nakon romana "Pogrešno", pesnik i doktor pravnih nauka Đorđe D. Sibinović objavio je nastavak planirane trilogije. Autor kaže da je "Nizvodno" (izdanje "Agore") počeo onim što je zapamtio i sledio sve ono što smo zaboravili. Već prvom rečenicom "Sava je gurala nebo" čitalac biva uvučen u lavirint priče i sudbine junaka koji će ga provesti kroz 20. vek, od strahota Velikog rata, pa sve do studentskih protesta i filozofa koji prodaje benzin.

Koji su to okviri priče u koje ste smestili junake?

- Nizvodno je roman koji sam napisao onako kako sam želeo da ga pročitam a nisam uspeo. Od Budembrokova do Tihog Dona, od Korena do Seoba, tražio sam fabulu iz koje siže jednako nadilazi objektivne granice epohe koliko i beznadežan tragizam junaka. Zaborav ometa sabiranje vrednosti ali i presudno utiče da se zlo asimiluje opraštanjem. Zaborav suzbija mržnju i osvetoljubivost a opominje lakomislenost fatalnih ponavljanja. Zrela fabula počinje pamćenjem i razvija se oživljavanjem zaboravljenih istina. Tako, novim postaje samo ono što je zaboravljeno.

Imaju li protagonisti izbora u zemlji u kojoj se život dobijao na pokeru?

- Sizif je dokazao da ne postoji napor besmisla dovoljan da sruši ljudsku izdržljivost, a Prometej se i danas porađa u velikim mukama jer uzbunjeni vladari sveta ne mogu da spreče čoveka da im oduzme ono što im ne pripada. Vatra života pripada ljudima, a ne ideologiji. Transfer epohe u karakteru pojedinca uvek se javlja kao nasilje preko koga poenta završava kao samorazumljivost: od Balzaka do Borhesa. Život na pokeru nosi simboličku težinu poruke da moć nije veća od ljudskosti i da će kanal opstanka uvek probijati projekte vladavine bolesnih umova.

Da li je danas život na ceni?
- Na ceni je ono što ostaje u igri. Sve što je do sada učinjeno da zaustavi i pokori život završilo je na groblju istorije. Zaborav ne pogađa samo egzistenciju. On je nemilosrdan i prema epohalnim zastranjenjima. Nevolja je u tome što uvek konkretni životi žrtvom dokazuju besmisao epohe. Život je neuništiv. I nema cenu jer nije na prodaju.

Kao da nikako ne možemo izaći iz "proklete avlije" i oslobodi se tereta "korena"?
- U hrišćanskoj kulturi greh je osnovni kanal prohodnosti u kolektivno. On u sebi nosi iskupljenje preko kojeg kazna biva najdelotvornija. Kazna obećava oslobađanje i društvenu reintegraciju, tako da je čovek često prihvata bez stvarnih zasluga. Međutim, brzopletost se pretvara u klopku jer se iz kazne ne izlazi, one se nižu kao kulturna prevencija i individualna negacija slobodnog nastavka. Koliko god da se kajemo, nije dovoljno i koliko god kazni da istrpimo, još smo za ne{to krivi. Kulturološki gledano, naš život je kazna koju izdržavamo u "prokletoj avliji". Bez "korena" bi nas vetrovi oduvali.

Jesmo li bar nešto naučili od predaka?
- Pošten pogled unazad vidim kao pijetet prema precima, koji su svakako zaslužili. Svako vreme ima svoje breme. Zato i postoji objektivna samerljivost simboličke težine ličnog i epohalnog u stvaranju i očuvanju vrednosti oko kojih može opstati jedan narod. Meru zrelosti određuje osnovna vrednost kojoj teži jedno društvo, a ne uspešnost u istovetnosti i uniformisanosti sa aktuelnim modnim trendovima. O nama i našem vremenu će suditi naši potomci. 

Ima li smisla kretati uzvodno, kao što to na kraju romana čini glavni junak Stevan Cerović?
- Da bismo sigurno stigli nizvodno do ušća moramo plivati uzvodno do snage izdržljivosti za virove svih iskušenja u koje nas život potapa.

Nakon svega, ima li nade u ljudski, a ne ropski poredak?
- Nisam siguran da će roman "Nizvodno" oživeti prometejski zavet pred vratima totalno ideološkog društva. To nije funkcija književnosti. Danas je dovoljno prometejski biti zagledan u ljude, a ne u mrvice prljavog kapitala i zenice poremećenih vladara. I za one koji nemaju Prometejsku motivaciju za život ljudskost je dovoljan razlog za optimizam. Ili, kako pamti naša slobodarska tradicija: "Bolje grob, nego rob!"