SNIMAK KOJI JE RASPLAKAO BALKAN: Bosonogi trogodišnjak gazi po ledenom kamenju kao i njegov brat, otišli bi daleko, ali gde? (VIDEO)

Na TikToku se pojavio snimak malog dečaka Emira i ako nekoliko rečenica mogu emotivno da "razbiju" čoveka, ovo su upravo te rečenice.

Naime, njega je novinar pitao prvo kako se zove, a on je tužnim i tihim glasom rekao "Emir". Zatim ga je pitao koliko ima godina, a on je nevešto rekao "Tli".

Pitao ga je novinar i da li mu je hladno, je l mu zima, a tada je grunula sva tuga iz jadnog deteta... jer mu jeste hladno. Bosim nogama stoji na nekom kamenju. Nema jaknu. Samo duksericu. Naravno da mu je hladno.

Naime, novinarska ekipa je posetila Rakovicu u Sarajevu gde je smešteno i romsko naselje i zabeležila je uslove u kojima žive ovi ljudi. Bosonoga deca, bez struje i vode, bez hrane, ogreva, odeće i obuće, prepušteni sami sebi.

Alen Avdić i ekipa su posetili ove ljude koji su sa njima podelili potresne priče koje su mnogima naterale suze na oči zbog uslova u kojima žive i koje nisu dostojne čoveka.

Devojčica Vahida Seferović uskoro puni 15 godina, bila je u Mostaru gde je prosila, pa su je uhvatili i prebacili u domu, a ona je mnogo plakala pa su je posle nekog vremena vratili roditeljima. Učila je da čita i piše, a roditelji su hteli da je upišu u školu u naselju, ali su rekli da je prestara.

- Bez vode, bez struje, bez kupatila, nemamo ništa ovde. Nema gde deca da se kupaju. Četvoro dece mi idu ovde u Rakovicu u školu, bez struje, bez ičega. Nemam nikakva ni primanja, ništa mi ne daje Opština - priča jedna tužna majka, prenosi Kurir.

- Trinaestoro ljudi ide u 2 vecea, to ne može više... ova deca trebaju kupatilo da dobiju, a nema... Nema stuje... a oni idu u školu - priča kroz poluotvorena vrata mladi čovek iz naselja.

Vahida bi volela da ide u školu, da čita i piše, da nađe sebi posao...

Svi se oni trude. Da žive i prežive. Deca idu u školu, a dobri ljudi im pomažu ponekad. Čovek iz naselja je porodicama (njih 6) dao po 20 kilograma brašna, a drugi su im donosili pakete sa uljem.

Nemaju ni toalet već nuždu vrše u improvizovanom veceu, a plaše se da se ne zaraze, a deca se kupaju u loncu.

Neki prodaju gvožđe, neki prose. Imali su neka primanja, ali je i to prestalo.

- Rado bi otišli odavde, neki azil... Nemamo nikakve mogućnosti ovde... - završava priču slomljeni čovek.