POČETAK KAO I SVAKI, UVEK JE TEŽAK: Ovako se fudbal primio u Srbiji - istorijski aspekti koji se ne smeju zaboraviti!

Srbija je fudbal upoznala u proleće 1896. godine. Jevrejin Hugo Buli, po povratku sa školovanja u Nemačkoj, doneo je prvu fudbalsku loptu u Beograd. Suvenir iz studentskih dana nije smestio među dragocenosti donete iz Berlina, već je loptu odneo prijateljima iz Beogradskog gimnastičkog društva „Soko“. Buli je bio uporan u inicijativi da beogradsku omladinu zainteresuje za novu sportsku igru, a 12. maja 1896. godine osnovao je u okviru gimnastičkog društva „Soko“ i loptačku sekciju. Srbija se pokazala kao plodno tlo za novu igru i već 19. maja 1896. godine Beograđani su imali prilike da vide prvu fudbalsku utakmicu. Na prostoru podno Nebojšine kule, na donjem Kalemegdanu, članovi Loptačke sekcije Beogradskog gimnastičkog društva „Soko“ sugrađanima su pokazali novu igru. O ovom događaju izvestile su i novine, napominjući da je igra korisna za mladiće jer potpomaže razvoj mišića.

Foto: Printscreen/Wikipedia

 

Prva fudbalska lopta i prva utakmica uslovili su i okupljanja u klubove i organizacije. Na inicijativu Huga Bulija uz podršku Andre Nikolića, Ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije, 1. maja 1899. godine u „Trgovačkoj kafani“ održana je Osnivačka skupština Prvog srpskog društva za igru loptom. Za predsednika je izabran Feti Bej, turski poslanik u Beogradu, a za potpredsednika advokat Mihailo Živadinović. Tog dana postavljen je temelj za izgradnju srpske „kuće fudbala“.

U proleće 1899. godine u „Hajd parku“ na Topčiderskom brdu izgrađen je prvi fudbalski teren. Na njemu je 23. maja iste godine odigrana i prva utakmica između dve ekipe članova društva za igru loptom.

U godinama entuzijazma, do detalja tačna pravila za igru, niko nije znao. Problemi su rešeni 1905. godine kada je Grk Anastas Hristodulo objavio knjižicu „Loptanje nogom“, prevod fudbalskih pravila sa nemačkog jezika.

Najveći uticaj na razvoj fudbala u Srbiji imali su igrači koji su se posle školovanja u inostranstvu vraćali u otadžbinu. Kući su donosili znanje, ali i sportske navike. Kako se njihov broj vremenom povećavao, tako se sve više javljala potreba za okupljanjem u prve fudbalske klubove.

Fudbal je krajem XIX i početkom XX veka postajao sve omiljeniji u Evropi, a opčinjenost, naročito mladića, nije mimoišla ni Srbiju. Prvi fudbalski klub osnovan je početkom XX veka. Međutim, i tu postoji nedoumica koji je prvi fudbalski klub osnovan u Srbiji. U Subotici je 3. maja 1901. godine osnovan Sportski atletski klub „Bačka“. Više od dve godine kasnije, tačnije 14. septembra 1903. godine u Kragujevcu je rođena „Šumadija“. Očigledno je da je subotički klub stariji, međutim, plahovita istorija je pomrsila konce. U vreme osnivanja „Bačke“, Subotica je bila u sastavu Austrougarske monarhije, dok je Kragujevac sa druge strane bio na srpskom tlu. Na kraju, preostalo je samo da se posegne za terminološkim driblingom. „Bačka“ je najstariji klub u Srbiji, a „Šumadija“ je najstariji srpski klub.

Sredinom maja 1905. godine u prestonici je osnovan fudbalski klub „Srpski mač“. Klub koji je u narednim godinama znatno uticao na fudbalski život u Srbiji i zaslužan je za sve ono što i danas imamo. Klub je u početku nastupao kao loptačka sekcija istoimenog sportskog društva koje je negovalo borilačke sportove. Posle nešto manje od godinu dana „loptači“ su se izdvojili u poseban klub, ali su nastavili da egzistiraju pod starim imenom.

Foto: Printscreen/Wikipedia

 

Klub je postepeno jačao i dostizao starije suparnike. Već sredinom 1907. godine, najviše zahvaljujući tadašnjem predsedniku kluba, advokatu Radivoju Novakoviću, „Srpski mač“ je od beogradske opštine uspeo da dobije dozvolu i novčanu pomoć za podizanje svog igrališta. Kao mesto za izgradnju određen je deo parka Svetih Ćirila i Metodija, kod današnjeg Vukovog spomenika. Radovi su okončani u septembru iste godine i igralište je zaživelo.

Negde u to vreme u ekipu je stigao i prvi strani fudbaler. Reč je bila o Čehu Milošu Ekertu koji je tada, kao službenik Praške kreditne banke, došao u Beograd. I ranije je igrao fudbal u rodnom Pragu, a kako je u roku službe morao pre Beograda da se preseli u Zagreb, nastupao je u za zagrebački „HAŠK“, jedan od najjačih timova tadašnje Austrougarske monarhije. Ekert je paralelno sa igračkim zaduženjima obavljao i funkciju sekretara „Srpskog mača“. Očuvao je veze sa bivšim saigračima iz Zagreba čiji je klub tih godina bio u nezavidnoj situaciji. Usled političkih svađa između Mađara i Hrvata u okviru Monarhije, Fudbalski savez Mađarske je zabranio hrvatskim klubovima da nastupaju u zvaničnim međunarodnim susretima. Zbog toga su na sve načine morali da se dovijaju kako bi na neki način igrali utakmice.

Miloš Ekert je u tome video šansu za svoj klub i dogovorio prijateljski susret u Zagrebu. Većina igrača, željna nadigravanja sa jačim klubovima, prihvatila je zamisao, ali ostatak uprave na čelu sa predsednikom Radivojem Novakovićem oštro se protivio meču. Tvrdili su da ne treba igrati protiv „HAŠK“-a, jer su smatrali da beogradski klub još nije dorastao protivnik. Rukovodstvo kluba se plašilo rezultatske „blamaže“, ali igrači nisu poslušali naređenje i samovoljno su otputovali u Zagreb. Susret ipak nisu odigrali pod imenom svog kluba, već su nastupili kao reprezentacija Kraljevine Srbije.

Iako su mečevi bili nezvanični i prijateljskog karaktera, pojavljivanje srpskih fudbalera na mapi Evrope imalo je višestruki značaj. Prvi meč odigran je 19. maja 1911. godine, a „HAŠK“ je ubedljivo slavio rezultatom 8:0. Već sledećeg dana, 20. maja odigran je i drugi susret protiv istog protivnika i doživljen je novi poraz – 6:0. Zagrebačke novine izveštavale su o ovim utakmicama uz dosta pohvala za trud srpskih igrača koji su se odvažili da izađu na megdan boljem protivniku. Sa druge strane, novine u Srbiji su pokazale već tada da srpska javnost poraze ne prihvata olako i kao sastavni deo igre. Još rigoroznija je bila uprava „Srpskog mača“ koja je igrače koji su samovoljno otputovali u Zagreb isključila iz kluba.

Dešavanja u „Srpskom maču“ nakon povratka „neposlušnih“ iz Zagreba u mnogo čemu su uticala na dalju istoriju srpskog fudbala, jer su zahvaljujući ovim dešavanjima u narednom periodu nastala dva najznačajnija srpska kluba pre II svetskog rata, BSK i SK Jugoslavija (SK Velika Srbija; SK 1913).

Kroz vrlo težak period prolazili su isključeni članovi „Srpskog mača“ nakon povratka iz Zagreba. Niko više nije želeo da ih primi u neki od postojećih klubova. Mesec dana po povratku u prestonicu „odmetnici“ su se okupili na „Trkalištu“, prostoru imeđu ulica Bulevara Kralja Aleksandra, Beogradske i Kraljice Marije. Na sastanku u kafani „Ženeva“ 6. jula 1911. godine doneta je odluka o formiranju novog kluba, kluba koji će u narednim decenijama ispisati važne stranice u istoriji našeg fudbala i postati najuspešniji srpski klub između dva svetska rata. Osnivačku skupštinu kluba otvorio je poznati beogradski publicista Jevrem Ješa Pantelić, a nakon okončanja neophodnih radnji izabrano je i prvo rukovodstvo kluba. Za prvog predsednika izabran je Andra Jović, a za potpredsednika Danilo Stojanović poznatiji kao Čika Dača koji je 1903. godine učestvovao i u formiranju kragujevačke Šumadije. Novoformirano rukovodstvo donelo je i odluku da se klupsko igralište izgradi na ustupljenom terenu beogradske opštine, na „Trkalištu“ (bivši hipodrom), gde se danas nalazi kompleks tehničkih fakulteta. Istovremeno na predlog Miloša Ekerta novoformiranom klubu dato je ime BSK – Beogradski sport klub, a na predlog Milete Nedića usvojene su i boje kluba – tamno plava i svetlo plava kombinacija. Ovu kombinaciju Nedić je predložio jer su upravo to bile boje njegovog koledža Šatlen u Ženevi gde je studirao.

Foto: Printscreen/Wikipedia

 

Iako je klub formiran toplog julskog dana 1911. godine, kao zvaničan datum osnivanja kluba pominje se 1. septembar 1911. godine, pošto je tog datuma uprava grada Beograda odobrila predočena osnivačka pravila, tako da je BSK zvanično od tog datuma počeo da egzistira. Prvu zvaničnu utakmicu klub je odigrao 13. novembra 1911. godineprotiv Šumadije iz Kragujevca i ostvario ubedljivu pobedu rezultatom 8:1, iako neki izvori tvrde da je rezultat bio – 7:1.

Dve godine kasnije, proleća 1913. godine došlo je do sukoba unutar rukovodstva BSK-a. Naime, podpredsednik kluba Danilo Dača Stojanović je pred jedan duel „beogradskih plavih“ i kragujevačke Šumadije, svom nekadašnjem klubu poslao informacije o karakteristikama igrača i igre BSK-a. Ostali članovi uprave kluba saznali su za taj Dačin gaf i isključili ga iz kluba. Da Dača Stojanović ne može bez fudbala, pokazalo se vrlo brzo. U restoranu „Kasina“ u Beogradu, 6. avgusta 1913. godine nastao je novi klub koji je poneo naziv SK Velika Srbija. Danilo Stojanović je ime novom klubu dao u znak sećanja na velike uspehe vojske Kraljevine Srbije tokom Balkanskih ratova. U želji da stvori najbolji srpski klub, Stojanović je pod okrilje „Velike Srbije“ doveo nekolicinu iskusnijih, ali i mladih talentovanih igrača sa područja Beograda. Među prvima, dres novog kluba poneli su Vlada Krstić, Milivoje Ivanović, Josip Furjanović i Čeh Eduard Mifek. Klubu se pridružila i nekolicina igrača Šumadije iz Kragujevca, a kompletan pogon beogradske Slavije prekomandovan je u novi klub. Za trenera je doveden iz Čehoslovačke poznati fudbaler Alojz Lojda Mahek koji je istovremeno bio i fudbaler, a vrlo brzo stigao je još jedan Čeh Venca Petrovicki.

Predsedničku funkciju preuzeo je osnivač Danilo Stojanović, dok je podpredsednik bio Momčilo Borisavljević. Treba napomenuti da je pored predsedničke funkcije Danilo Dača Stojanović bio i prvi golman ekipe.

Do svoje prve utakmice, klub je čekao punih mesec dana. Prva utakmica odigrana je 8. septembra 1913. godine, a protivnik je bio večiti rival, ekipa BSK-a. I pored poraza u prvom odmeravanju snaga večitih rivala – 0:2, SK Velika Srbija je pokazala da će biti dostojan protivnik jednom od najboljih srpskih klubova tog vremena. Tim susretom započela je svetla tradicija duela večitih rivala koja je trajala sve do 1944. godine, kada je nestala u vihoru rata. Nedugo nakon prvog susreta i prvog poraza, ostvarena je i prva pobeda, savladana je ekipa Srpskog mača rezultatom 3:1.

Odmah po osnivanju kluba pristupilo se i nabavci opreme. Pošto u Beogradu tada nije bilo moguće nabaviti sportske rekvizite, jedan od fudbalera Josip Furjanović otputovao je u Beč da nabavi opremu. Vratio se sa loptama, kopačkama i dva kompleta dresova – zelenim i crvenim. U prvo vreme, prvotimci su nastupali u zelenim, a rezervisti u crvenim dresovima. Svoju tradicionalnu crvenu boju, klub je usvojio nakon I svetskog rata i preimenovanja u SK Jugoslavija. Prvi put crvenu boju klub je zvanično poneo u meču protiv ekipe engleske mornarice – 9:0. Rezervna garnitura dresova najčešće je bila plave boje. Dizajn dresova se često menjao, pa je tako klub nekada igrao u jednobojnim, a nekada u prugastim crveno-belim dresovima, ali je crvena boja ostala zaštitni znak kluba.

Početkom septembra 1913. godine klub iz sopstvenih izvora počinje izgradnju stadiona na lokaciji nekadašnjeg hipodroma, tik uz igralište večitog rivala. Popularno „Trkalište“ koje je do početka XX veka bilo mesto okupljanja ljubitelja konjičkog sporta, gotovo punu deceniju bilo je napušteno, jer se hipodrom 1906. godine preselio na Banjicu, na lokaciju današnjeg stadiona Fudbalskog kluba Rad, a kada je rukovodstvo „Bskovaca“ 1911. godine započelo izgradnju svog stadiona, lokacija je postala stecište svih ljubitelja loptačkog sporta. Na lokaciji današnjeg Elektrotehničkog fakultata, na uglu Bulevara Kralja Aleksandra u Rezveltove ulice nikao je mali stadion kapaciteta oko 1.000 sedećih mesta. Umesto tribina bilo je nekoliko redova drvenih klupa, dok se prostor za stajanje nalazio na kosom nasipu, što je gladaocima omogućavalo nesmetano posmatranje celokupnog terena.

Aprila 1914. godine nakon gotovo dve i po godine, završeni su radovi na izgradnji stadiona BSK-a. Povodom otvaranja stadiona „beogradski plavi“ su organizovali „Uskršnji loptački turnir“ koji je održan 6. 7. i 8. aprila. Na trodnevnom turniru učešće je uzelo pet klubova: BSK, BSK II, Srpski mač, SK Velika Srbija II i SAK iz Subotice. U stadion je uloženo 10.000 tadašnjih dinara, a napravljene su i pokrivene tribine sa ložama i sedištima za preko 700 gledalaca.

Na žalost, celokupna sportska priča uskoro je prekinuta početkom Velikog rata.

 

BONUS VIDEO: