NEĆU NJEGA, UBIĆU MU DETE! Da li se Laušević s razlogom plašio krvne osvete porodica dvojice ubijenih mladića?

Žarko Laušević je knjigu "Godina prođe, dan nikad" objavio 2011, u godini kada je njegov sin Dušan napunio 20 godina. Slučajno ili ne, tek ta godina se poklapa s jezivom pretnjom koja mu je upućena zbog dvostrukog ubistva 1993.

Naime, kako se svojevremeno spekulisalo, otac jednog od ubijenih mladića navodno je rekao:

- Neću ubiti njega, nego ću sačekati da mu dete napuni 20 godina, pa ću mu ubiti dete da vidi kako je ostati bez sina!

Ovu priču je svojevremeno potvrdio i čuveni neuropsihijatar Jovan Marić, koji je bio sudski veštak u procesu u Podgorici. Da su i Žarkova deca živela u strahu, dokazuju i nezvanične priče da je ćerka Asja, iz prvog braka sa suprugom Miro, promenila prezime da bi se zaštitila od krvne osvete.

Laušević je krajem marta 2015. tajno došao u Podgoricu u dvodnevnu posetu da bi obišao majku koja je bila u komi. On je sa aerodroma u Beču sleteo u glavni grad Crne Gore da bi, možda poslednji put, video bolesnu majku. Bio je maksimalno oprezan, pa nije posetio ni svog cimera iz zatvora Nikolu Kaluđerovića, koji je s njim robijao baš zbog bezobzirne osvete.

Iz Podgorice je Laušević iste večeri odleteo za Beograd, a na Aerodromu "Nikola Tesla" ga je čekalo privatno obezbeđenje. Kako je tada rekao Kaluđerović, glumac je verovatno i tada strahovao od krvne osvete.

- Govorim mu stalno da nema čega da se plaši i da treba normalno da živi. Šta će njemu obezbeđenje? Ali čovek se boji, pa je verovatno zbog toga unajmio nekoga da ga čuva. Ako je on tako sigurniji i mirniji, onda je i meni drago. Očigledno mu je ušao taj strah u krv - dodao je Kaluđerović.

Laušević je, inače, tek u maju 2014. došao u Beograd, 16 godina posle bekstva u Ameriku. Tada čak nije otišao ni na svadbu ćerke Asje, koja se udala u Crnoj Gori.

Međutim, bar što se tiče porodice pokojnog Radovana Vučinića, nije imao razloga da strahuje. Radovanove sestre Slavica Vučinić i Slavka Janošević su u julu 2009. napisale otvoreno pismo javnosti, u kom su navele da je njihovo jedino očekivanje da Žarko do kraja odsluži dosuđenu kaznu jer, kako su navele, ne ispunjava uslove za njeno smanjenje po bilo kom osnovu.

- Porodica Vučinić ne traži krvnu osvetu. Od ubistva u kafiću "Epl" prošlo je 16 godina. Za to vreme, navodnoj osveti bili su dostupni i deca Žarka Lauševića i Branimir Laušević sa porodicom i njihova sestra, pa u jednom trenutku čak i sam Žarko. I? Šta im se dogodilo? Ništa, i što se porodice Vučinić tiče, ništa im se i neće dogoditi - napisale su Slavica i Slavka.

Ogorčenje zbog Tadićevog pomilovanja: Poginuo mi je, a ratište je preživeo...

Foto: Tanjug/S.Radovanović

Članovi porodica poginulih bili su ogorčeni na vest da je Boris Tadić pomilovao Lauševića. Ilinka Vučinić, majka ubijenog Radovana Vučinića, jedva je tada smogla snage da kaže:

- Tek mi je sin došao iz vojske. Bio je na ratištu... Otišao mi je 1991. u vojsku, a 1993. mi je došao. I te 1993. mi je poginuo... I kako da reagujem, kako ću da reagujem... Ne mogu.

Te 2011. oglasio se i brat ubijenog Dragora Pejovića - Nebojša Pejović.

- Ipak je oduzeo dva ljudska života. Mog brata i pokojnog druga njegovog Radovana Vučinića... Ovo je stvarno tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen, a da mu druga država daje pomilovanje - rekao je tada za Vijesti.

S druge strane, Podgoričanin Andrija Kažić, koga je Laušević teško ranio te kobne noći, izjavio je 2009. za jedan dnevni list da je oprostio slavnom glumcu. Andrija je rekao da je tragedija u kojoj je izgubio drugove Dragora i Radovana za njega sada daleka prošlost.

- Život ide dalje i, na sreću, ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega, imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu, budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. S Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život - rekao je Kažić tada.

On je tom prilikom rekao da ne želi da se vraća na događaj, posebno u razgovoru za novine, i napomenuo da se mnogo toga dešavalo od traumatičnih poslednjih dana jula 1993. i da je o Žarku povremeno saznavao nove vesti.

- U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Čuo sam da živi u Americi, u Njujorku, da tamo ima neki život. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića - istakao je Andrija.

On je napomenuo da je Lauševića, kao glumca, rado gledao.

- Gledajući ga kao glumca, mogu da kažem sam izuzetno cenio ono što je radio i da sam ga voleo kao umetnika - zaključio je Andrija, u jednom od retkih obraćanja za medije.