IZMEĐU ONOG ŠTO ODBACUJEMO I ONOGA ŠTO POSTAJEMO: Zemlja koja ne baca - priča o onome što ostaje

Program razvoja cirkularne ekonomije za period 2026-2030, koji je usvojila Vlada Republike Srbije, nije tek administrativni dokument niti još jedan u nizu strateških pokušaja da se stvarnost privede jeziku birokratije. On je, ili bi morao biti, izraz jedne dublje civilizacijske odluke: da Srbija prestane da bude periferija linearnog sveta koji troši, odbacuje i zaboravlja, i da postane aktivni učesnik u novom poretku u kojem se materija poštuje, energija čuva, a znanje umnožava.

U samoj srži cirkularne ekonomije ne nalazi se samo tehničko pitanje upravljanja otpadom, vodama ili energijom. Nalazi se promena paradigme - prelazak s ekonomije iscrpljivanja na ekonomiju obnavljanja. Upravljanje otpadom, kao jedna od ključnih oblasti programa, u tom smislu nije poslednja faza proizvodnje, već njen početak. Ono što nazivamo otpadom zapravo je resurs koji čeka svoju sledeću funkciju. U zemlji poput Srbije, koja raspolaže ograničenim prirodnim bogatstvima, ali značajnim industrijskim nasleđem i znanjem, to je pitanje opstanka, a ne izbora.

Druga strana otpada nije kraj, već tačka preokreta u kojoj se odlučuje da li ćemo ostati u logici rasipanja ili ući u poredak stvaranja nove vrednosti. Upravo tu, na tom pragu, Centar za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije usmerava svoje delovanje: kroz projekte zasnovane na principima 9R i kroz sistemsko praćenje tokova materije, nastojimo da preokrenemo hijerarhiju razmišljanja i sirovinu - ne kao prirodni resurs koji se bespovratno crpi, već kao već postojeći materijal u opticaju - postavimo na prvo mesto buduće proizvodnje. U toj perspektivi, otpad prestaje da bude teret, a postaje strateška rezerva; industrija prestaje da zavisi od iscrpljivanja prirode, a počinje da zavisi od sopstvene sposobnosti da prepozna, očuva i ponovo upotrebi vrednost koja već postoji.

Program prepoznaje i značaj upravljanja vodama, obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti. Međutim, bez integracije ovih sektora u jedinstveni sistem cirkularnih tokova materijala i energije, postoji opasnost da ostanemo zarobljeni u parcijalnim rešenjima. Cirkularna ekonomija zahteva celovit pristup - industrijsku simbiozu, u kojoj otpad jedne industrije postaje sirovina druge, i u kojoj lokalne zajednice prestaju da budu krajnje tačke potrošnje, već postaju čvorišta regeneracije.

Foto: Privatna arhiva

Poseban izazov predstavlja upravljanje hemikalijama, gde se susreću interesi industrije, zaštite životne sredine i javnog zdravlja. Upravo tu se meri ozbiljnost svake države: u sposobnosti da uspostavi kontrolu nad tokovima supstanci koje oblikuju i našu proizvodnju i naš svakodnevni život. Bez toga, nema ni poverenja građana ni održivog razvoja.
Jedan od ključnih ciljeva programa jeste podrška privredi u prelasku na cirkularne modele. To nije pitanje subvencija, već pitanje stvaranja stabilnog i predvidivog sistema u kojem će se ulaganja u cirkularne procese isplatiti. Privreda traži jasna pravila igre: efikasne mehanizme proširene odgovornosti proizvođača, tržište sekundarnih sirovina, kao i institucionalnu podršku koja neće biti deklarativna, već operativna.
Istovremeno, jačanje kapaciteta jedinica lokalne samouprave ostaje conditio sine qua non svake promene. Bez funkcionalnih lokalnih sistema, bez realnih podataka o tokovima otpada i bez ekonomskih modela koji stimulišu razdvajanje na mestu nastanka, svaka strategija ostaje apstrakcija. Lokal je mesto gde cirkularna ekonomija prestaje da bude ideja i postaje praksa.
Podizanje svesti javnosti, često shvaćeno kao promotivna aktivnost, mora prerasti u sistemsko obrazovanje. Građanin cirkularne ekonomije nije pasivni korisnik usluga, već aktivni učesnik u lancu vrednosti. Bez njegove svesti i učešća, ni najbolji sistemi neće dati rezultate.
Na kraju, primena naučnih rešenja predstavlja možda i najvažniji element programa. Srbija raspolaže znanjem, institutima i stručnjacima koji mogu da ponude inovativna rešenja - od novih materijala do digitalnih platformi za praćenje tokova resursa. Pitanje je da li ćemo to znanje integrisati u ekonomski sistem ili ćemo ga prepustiti zaboravu.
U tom kontekstu, Centar za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije pokreće i institucionalni iskorak kroz osnivanje Saveta za napredne tehnologije valorizacije materijala, kao tela koje će objediniti stručnjake iz privrede, nauke i javnog sektora, sa zadatkom da ubrza primenu najboljih dostupnih tehnologija i doprinese oblikovanju efikasnih politika u ovoj oblasti. O izboru članova saveta i njegovom sastavu, stručna javnost biće blagovremeno obaveštena.
Program razvoja cirkularne ekonomije 2026-2030, dakle, prilika je da se uspostavi nova ravnoteža između privrede, države i društva. Ali ta prilika će biti propuštena ukoliko ostane u okvirima deklarativne politike. Potrebna je odlučnost da se uvedu sistemi koji će meriti, kontrolisati i usmeravati tokove materijala i energije, kao i hrabrost da se napuste zastareli modeli.
U vremenu kada svet ulazi u eru ograničenih resursa i pojačane konkurencije, cirkularna ekonomija nije samo pitanje ekologije. Ona je pitanje suvereniteta.