MEDLIN OLBRAJT JE BRILJIRALA NA SVAKOM KORAKU: Ispovest Bila Klintona o Kosovu, Putinu, Bosni, NATO...

“Kad sam prvi put postao predsednik, rekao sam da ću podržati ruskog predsednika Borisa Jeljcina u njegovim naporima da izgradi dobru ekonomiju i funkcionalnu demokratiju nakon raspada Sovjetskog saveza – ali takođe bih podržao ekspanziju NATO da uključi bivše članice Varšavskog pakta i post-sovjetske države. Moja politika je bila da radim za najbolje dok se pripremam za najgore. Brinuo sam ne zbog ruskog povratka komunizmu već zbog povratka ultranacionalizmu, zameni demokratije i saradnje sa aspiracijama za carstvom, poput Petra Velikog i Katarine Velike. Nisam verovao da bi Jeljcin to uradio, ali ko je znaš šta će doći posle njega?”, napisao je 42. predsednik Sjedinjenih Američkih Država u tekstu objavljenom 7. aprila.

“Da je Rusija ostala na putu ka demokratiji i saradnji, svi bi zajedno išli u susret bezbednosnim izazovima našeg vremena: terorizam, etnički, religiozni i drugi plemenski sukobi, te proliferacija nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja. Ako bi Rusija izabrala da se vrati ultranacionalističkom imperijalizmu, prošireni NATO i rastuća Evropska unija bi ojačali bezbednost kontinenta. Blizu kraja mog drugog mandata, 1999, Poljska, Mađarska i Češka Republika priključile su se NATO uprkos ruskoj opoziciji. Alijansa je dobila još 11 članova pod kasnijim administracijama, ponovo uz ruske prigovore”.

“U poslednje vreme je širenje NATO kritikovano u nekim krugovima zbog provociranja Rusije i čak postavljanja temelja za invaziju (ruskog predsednika) Vladimira Putina na Ukrajinu. Ekspanzija je svakako bila konsekventa odluka za koju i dalje verujem da je ispravna”.

Foto: Tanjug/AP

 

“Kao ambasador Ujedinjenih nacija i kasnije državni sekretar, moja prijateljica Medlin Olbrajt, koja je nedavno preminula, bila je otvorena pristalica ekspanzije NATO. Takođe su to bili i državni sekretar Voren Kristofer, nacionalni bezbednosni savetnik Toni Lejk, njegov naslednik Sendi Berger i još dvoje drugih sa iskustvom iz prve ruke u toj oblasti: načelnik Združenog generalštaba Džon Šalikašvili koji je rođen u Poljskoj od gruzijskih roditelja i došao u SAD kao tinejdžer, te zamenik državnog sekretara Stroub Talbot koji je prevodio i uređivao memoare Nikite Hruščova dok smo delili domaćinstvo u Oksfordu 1969. i 1970.”

“Međutim, u vreme kad sam predlagao ekspanziju NATO bilo je mnogo uvaženih stavova na drugoj strani. Legendarni diplomata Džordž Kenan, čuven po svom zalaganju za politiku zadržavanja tokom Hladnog rata, tvrdio je da je padom Berlinskog zida i raspadom Varšavskog pakta NATO nadživeo svoju korisnost. Kolumnista ‘Njujork tajmsa’ Tom Fridman je rekao da će se Rusija osećati poniženom i sateranom u ćošak sa proširenim NATO-om i da ćemo, kad se oporavi od ekonomske slabosti iz poslednjih godina komunističke vladavine videti užasnu reakciju. Majk Mandelbaum, ugledni autoritet za Rusiju, takođe je mislio da je greška, tvrdeći da to neće promovisati demokratiju ili kapitalizam”.

Shvatio sam da je obnovljeni sukob moguć. Ali, po mom mišljenju, da li bi se to dogodilo zavisilo je manje od NATO a više od toga da li je Rusija ostala demokratija i kako je definisala svoju veličinu u 21. veku. Da li bi izgradila modernu ekonomiju zasnovanu na svojim ljudskim talentima u nauci, tehnologiji i umetnosti, ili bi nastojala da ponovo stvori verziju svog carstva iz 18 veka potpirena prirodnim resursima i okarakterisanu snažnom autoritarom vladom sa moćnom vojskom?”

Foto: printscreen/youtubee

 

“Uradio sam sve što sam mogao da pomognem Rusji da donese pravi izbor i postane velika demokratija iz 21. veka. Moj prvi put van SAD kao predsednika bio je u Vankuver da se sretnem sa Jeljcinom i garantujem 1,6 milijardi dolara za Rusiju kako bi mogla da priušti da dovede svoje vojnike kući iz baltičkih država i obezbedi im smeštaj. Rusija je 1994. postala prva zemlja koja se priključila Partnerstvu za mir, programu za praktičnu bilateralnu saradnju, uključujući zajedniče vežbe između članica i nečlanica NATO u Evropi. Te iste godine SAD su potpisale Budapeštanski memorandum, zajedno sa Rusijom i Ujedinjenim Kraljevstvom, koji je garantovao suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine u zamenu za pristanak Ukrajine da preda ono što je tada bio treći najveći nuklearni arsenal u svetu. Počevši od 1995, nakon što je Dejtonskim sporazumom okončan rat u Bosni, sklopili smo sporazum da nadodamo ruske trupe u mirotvorne snage koje je NATO imao na terenu u Bosni. Godine 1997. smo podržali Osnivački akt NATO-Rusija, koji je dao Rusiji glas ali ne i veto u NATO poslovima, te podržali ulazak Rusije u G7, čime je postao G8. Godine 1999, na kraju sukoba na Kosovu, ministar odbrane Bil Koen postigao je sporazum sa ruskim ministrom odbrane prema kojem bi se ruske trupe mogle priključiti mirotvornim snagama NATO sankcionisanim od strane UN. Preko svega toga, ostavili smo otvorena vrata eventualnom članstvu Rusije u NATO, što je nešto što sam jasno stavio do znanja Jeljcinu i kasnije potvrdio njegovom nasledniku Vladimiru Putinu”.

“Pored svih tih napora da se Rusija uključi u NATO-ove poslehladnoratovske misije, Olbrajtova i čitav naš nacionalni bezbednosti tim radili su naporno na promovisanju pozitivnih bilateralnih odnosa. Potpredsednik Al Gore bio je pored ruskog premijera Viktora Černomirdina kopredsednik komisije za rešavanje pitanja od zajedničkih interesa. Složili smo se da uništimo 34 tone plutonijuma za oružje. Takođe smo se složili da povučemo ruske, evropske i konvencionalne NATO snage sa granica, iako je Putin odbio da nastavi s tim planom kad je preuzeo rusko predsedništvo 2000.”

“Sve u svemu, sa Jeljcinom sam se sreo 18 puta a sa Putinom pet – dvaput kad je bio Jeljcinov premijer a triput za 10 i kusur meseci koliko su se naši mandati kao predsednika preklapali. To je samo tri sastanka manje od svih sastanaka američkih i sovjetskih lidera od 1943. do 1991. Ideja da smo ignorisali, da nismo poštovali ili da smo pokušali da izolujemo Rusiju je lažna. Da, NATO se širio uprkos ruskim primedbama, ali ekspanzija je bila nešto više od odnosa SAD sa Rusijom.

“Kad je moja administracija započela, 1993, niko nije bio siguran da će poslehladnoratovska Evropa ostati mirna, stabilna i demokratska. Velika pitanja su ostala u vezi integracije Istočne i Zapadne Nemačke, da li će stari sukobi eksplodirati širom kontinenta kao na Balkanu i kako će bivše države Varšavskog pakta i novih nezavisnih sovjetskih republika tražiti bezbednost, ne samo protiv pretnje ruske invazije već jedna od druge i od konflikta unutar svojih granica. Mogućnost članstva u EU i NATO obezbedila je najveći podsticaj državama Centralne i Istočne evrope da investiraju u političke i ekonomske reforme i napuste samostalne strategije militarizacije”.

“Ni EU ni NATO nisu mogli da ostanu unutar granica koje je Staljin nametnuo 1945. Mnoge zemlje koje su bile iza Gvozdene zavese tražile su veće slobode, prosperitet i bezbednost u EU i NATO, pod inspirativnim liderima poput Vaclava Havela u Češkoj, Leha Valese u Poljskoj i, da, mladim prodemokratskim Viktorom Orbanom u Mađarskoj. Hiljade običnih građana napunilo je trgove u Pragu, Varšavi, Budimpešti, Bukureštu, Sofiji i dalje kad god sam tamo govorio”.

“Kako je Karl Bild, bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske, ‘tvitovao’ u decembru 2021’: ’Nije NATO želeo da ide na Istok, bivši sovjetski sateliti i republike su želeli da odu na Zapad’. Ili kako je Havel rekao 2008: ‘Evropa više nije, i ne sme nikada biti, podeljena protiv mišljenja svojih ljudi i protiv njihove volje u bilo kojoj sferi interesa ili uticaja’. Odbiti članstvo zemalja Centralne i Istočne Evrope samo zato što Rusija prigovara bilo bi upravo to”.

“Proširenje NATO zahtevalo je jednoglasnu saglasnost tadašnjih 16 članica alijanse; dvotrećinsku saglasnost ponekad skeptičnog američkog Senata; bliske konsultacije sa perspektivnim članicama da se obebezdi da njihove vojne, ekonomske i političke reforme ispunjavaju visoke standarde NATO; i skoro stalna uveravanje Rusije”.

“Medlin Olbrajt je briljirala na svakom koraku. Zaista, malo je diplomata koji su ikad bili tako savršeno prilagođeni vremenu svog služenja kao Medlin. Kao dete iz ratom razorene Evrope, Medlin i njena porodica su bili primorani da beže iz svog doma – prvo zbog Hitlera a potom zbog Staljina. Shvatila je da je kraj Hladnog rata pružio šansu da se izgradi slobodna, ujedinjena, prosperitetna i bezbedna Evropa po prvi put od nastanka nacionalnih država na kontinentu. Kao ambasadorka UN i državna sekretarka ona je radila na ostvarenju te vizije i odbijanju religioznih, etničkih i drugih plemenskih podela koji su joj pretili. Koristila je svaki predmet iz svog čuvenog diplomatskog alata i svoju zdrav razum za domaću politiku da pomogne u raščišćavanju puta Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj da se priključe NATO 1999.”

“Rezultat je bio više od dve decenije mira i prosperiteta za sve veći deo Evrope i jačanje naše kolektivne bezbednosti. BDP po glavi stanovnika se više nego utrostručio u Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Sve tri zemlje su učestvovale u nizu NATO misija od priključivanja, uključujući mirotvorne snage na Kosovu. Do danas ni na jednu državu članicu naše odbrambene alijanse nije izvršena invazija. Zaista, čak i u ranim godinama nakon pada Gvozdene zavese, sama mogućnost članstva u NATO pomogla je da se ohlade dugo vrijući sporovi između Poljske i Litvanije, Mađarske i Rumunije i drugih”.

“Sada neisprovocirana i neopravdana invazija Rusije na Ukrajinu, daleko od toga da baci sumnju na mudrost proširenja NATO, dokazuje da je ova politika bila neophodna. Rusija pod Putinom očigledno ne bila sila zadovoljna statusom kvo u odsustvu ekspanzije. Neposredna verovatnoća da se Ukrajina priključi NATO nije bila ta koja je navela Putina da dvaput izvrši invaziju na Ukrajinu – 2014. i u februaru – već pre pomeranje te zemlje ka demokratiji koje je zapretilo njegovoj autokratskoj moći kod kuće i želja da kontroliše dragocene posede ispod ukrajinske zemlje. I upravo su snaga NATO alijanse i njena kredibilna pretnja odbrambenom silom bili ono što je sprečilo Putina da preti članicama od Baltika do Istočne Evrope. Kako je En Eplbaum iz ‘Atlantika’ nedavno rekla: ‘Ekspanzija NATO bila je nauspešniji, iako ne i jedini zaista uspešan deo američke spoljne politike poslednjih 30 godina… Sada bismo ovu borbu vodili u Istočnoj Nemačkoj da nismo to uradili’”.

Foto: Tanjug/AP

 

“Neuspeh ruske demokratije i njeno okretanje ka revanšizmu nisu bili katalizovani u Briselu u sedištu NATO. To je u Moskvi odlučio Putin. Mogao je da upotrebi ruske čudesne veštine u informacionoj tehnologiji da stvori konkurenta Silicijumskoj dolini i izgradi snažnu, diversifikovanu ekonomiju. Umesto toga, on je odlučio da monopoliše i upotrebi te sposobnosti da promoviše autoritarizam kod kuće i uzrokuje haos u inostranstvu, uključujući mešanje u politiku Evrope i SAD. Samo snažan NATO stoji između Putina i još dalje agresije. Zbog toga treba da podržimo predsednika Džoa Bajdena i naše NATO saveznike u davanju što je moguće veće pomoći Ukrajini, i vojne i humanitarne”.

“Moja poslednja konverzacija sa Medlin Olbrajt bila je svega dve nedelje pre nego što je umrla. Bila je dobra stara Medlin, oštra i direktna. Bilo je jasno da je želela da izađe sa čizmama na nogama, podržavajući Ukrajince u njihovoj borbi za slobodu i nezavisnost. O svom opadajućem zdravlju je rekla: ‘Imam dobru negu. Radim šta mogu. Hajde da ne gubimo vreme na to. Najvažnija stvar je kakav svet ćemo ostaviti našim unucima’. Medlin je svoju doživotnu borbu za demokratiju i bezbednost videla i kao obavezu i kao priliku. Bila je ponosna na svoje češko nasleđe i uverena da će njen narod i njeni susedi u Centralnoj i Istočnoj Evropi braniti svoju slobodu, “jer oni znaju cenu gubljenja slobode”. Bila je u pravu za NATO kad sam ja bio predsednik i sada je u pravu u vezi Ukrajine. Nedostaje mi mnogo ali i dalje mogu da čujem njen glas. Trebalo bi svi da ga čujemo”, zaključio je Klinton.