TRAGIČNA SUDBINA SRPSKOG GLUMCA! Odveli na streljanje u Šumarice, a on je čudom preživeo, njegove reči kidaju dušu!

Na današnji dan, pre 102 godine, u selu Gornja Crnuća kod Gornjeg Milanovca, rođen je Milosav Mija Aleksić, jedan od najvećih glumaca domaće kinematografije i pozorišta.

Sa deset godina preselio se sa roditeljima, Velimirom i Sinđom, i sestrom u Kragujevac, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Još kao četrnaestogodišnjak zakoračio je u svet glume, nastupajući u amaterskim predstavama, ne sluteći da će jednog dana postati legenda komedije i scena.

Foto: Printscreen

Međutim, njegovo bezbrižno detinjstvo prekinuo je Drugi svetski rat i nemačka okupacija. Upravo u to vreme odigrao se i jedan od najcrnjih dana u istoriji Srbije – 21. oktobra 1941. godine, kada su nacisti u Šumaricama streljali 3.000 ljudi, među kojima i 300 đaka. Ovaj strašan događaj potresao je i pesnikinju Desanku Maksimović, koja je u čuvenu "Krvavu bajku“ ostavila stihove: "Umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.“

Mija, tada učenik Druge muške gimnazije, našao se među đacima odvedenim na streljanje. Preživeo je čudom – upravo kada je došao red na njegovu grupu, odmazda je zaustavljena jer su nacisti „ispunili kvotu“. On i njegovi drugovi su pušteni kućama.

U intervjuu za RTV reviju iz maja 1970. godine, koji je kasnije preneo "Yugopapir“, Aleksić se prisetio tih dana:

– Osvanuo je 20. oktobar 1941. godine. Mama Sinđa ustala je rano i otišla po hleb. Otac Velimir se meškoljio u krevetu, misleći na ruski front. Ja sam tog dana imao matematiku, koja mi nikad nije išla od ruke, i sam sebi sam pred ogledalom rekao: ‘Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina!’ Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću doživeti jedan drugi čas, onaj koji će mi obećati život eventualno za naredna 24 sata.

Foto: Printscreen

Ubrzo su Nemci počeli da skupljaju ljude po ulicama. Mijina majka je uletela u kuću i povikala: „Nemci kupe ljude! Videla sam mitraljeze, izvlače sve što stignu, čak i decu!“

Mija je, i pored molbi roditelja, istrčao iz kuće i otišao u školu. Tamo su nemački vojnici upali u učionicu, urlajući „Los, los!“ i pod pretnjom šmajsera isterali đake u dvorište. Profesorka Branka Ranković je pokušala da ih zaštiti rečima: „Šta će vam deca? Zašto ih dirate?“ ali je bila odgurnuta.

Mija je kasnije ispričao i detalje tog dana:

– Ne znam… Jedna potpuna praznina. Na mahove oštar bol: zašto da umrem? Strah od smrti, otpor… pa onda apatija, slike iz detinjstva, likovi roditelja, sestre, drugova. Film se lagano odvija, hteo bih da traje u beskraj. Čuli su se pucnjevi, rafali… Bilo nam je jasno šta nas čeka. Počeo sam da plačem u sebi. Znači, tu je kraj…

Ipak, 21. oktobra uveče Nemci su objavili da se deo đaka može vratiti kućama. Među njima je bio i Mija. Kada je stigao, roditelji ga nisu prepoznali – mislili su da sanjaju, jer su već dobili crnu traku sa njegovom slikom.

– Tata, mama… ja sam - rekao je kroz suze, dok je na zidu kuće ugledao svoju fotografiju uokvirenu crnim florom.

Foto: Printscreen

Kasnije, prisećajući se tih trenutaka, Aleksić je zaključio:

– Mama mi je nabrajala imena drugova koji nisu preživeli. Ja sam jecao: ‘I on? I on?… Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ.’ Trauma koja će biti večita.

Iako ga je život obeležio strašnim uspomenama, Mija Aleksić je generacijama ostao zapamćen kao čovek vedrog duha i jedan od najvećih komičara jugoslovenskog glumišta. Iza osmeha i uloga koje su zabavljale milione, nosio je sećanje na najcrnje dane svog detinjstva – sećanje koje ga nikada nije napustilo.

BONUS VIDEO: