Sandra Božić: Blokaderi građanima nude mačku u džaku

Sandra Božić, članica Glavnog odbora Srpske napredne stranke, godinama je jedno od prepoznatljivijih lica vladajuće stranke i među njenim najglasnijim predstavnicima u javnosti. Politički angažman doneo joj je veliku vidljivost, ali i brojne uvrede, sudske sporove i napade, koji, kako kaže, nisu zaobišli ni njenu porodicu.

U razgovoru sa Predragom Azdejkovićem za „Ozloglašen“ govori o svom odnosu prema Aleksandru Vučiću, studentskim blokadama, ulozi univerziteta i nevladinih organizacija, podelama u društvu i predstojećim izborima. Objašnjava i zbog čega smatra da blokaderi građanima nude „mačku u džaku“, dok bi se političke opcije morale meriti konkretnim rezultatima i programima.

Šta vas je od svih napada kojima ste bili izloženi najviše pogodilo?

Najteže mi je palo kada su pokušali moralno da me diskredituju i kada su u jednoj objavi na najgori način pomenuli moje ćerke. Bila sam potpuno van sebe i pozvala Aleksandra Vučića. I njega je to kao čoveka pogodilo, a tada sam još bolje razumela sa čime se on suočava kada napadaju njegovu decu, Danila i Milicu, brata, roditelje i svakoga ko je sa njim povezan.

Foto: Republika

Odlučila sam da ćerkama sama pročitam šta je napisano, kako to ne bi čule od zlonamernih ljudi. One su se nasmejale i pitale me: „Mama, zar zaista misliš da bi neko poverovao u tako nešto?“ Tada mi je pao veliki kamen sa srca.

Kasnije su izvrtali i istinu o fizičkom napadu na mene na Voždovcu, tvrdeći da me je napala žena mog navodnog ljubavnika. Nije bilo ni ljubavnika ni njegove žene, već pokušaja napada dok sam bila u automobilu. Nije im bilo dovoljno ono što se dogodilo, nego je bilo potrebno da me dodatno degradiraju. Takva dehumanizacija postala je veoma opasna. Videli smo da pretnje više nisu samo reči.

Izneli ste stav da pad nadstrešnice u Novom Sadu nije bio slučajnost, već „akt diverzije“. Na čemu zasnivate takvo uverenje?

To je moje lično mišljenje. Smatram da nadstrešnica nije pala zbog korupcije, kako blokaderi tvrde, već da je bila akt diverzije. Dugo sam se bavila tim slučajem i slušala mišljenja ljudi iz građevinske i arhitektonske struke. Danas sam duboko uverena da ni Ribnikar ni nadstrešnica nisu bili slučajni i da su oba događaja iskorišćena za pokušaj rušenja ustavnog poretka i udar na Aleksandra Vučića i državni sistem.

Foto: Republika

Volela bih da svaki građanin razmisli o svemu što se dogodilo između Ribnikara, pada nadstrešnice i događaja koji su usledili. Cilj je bio da se nezadovoljstvo mobiliše i da se prodube podele u društvu. Na nama koji smo na vlasti jeste odgovornost da čuvamo jedinstvo, pozivamo na dijalog i ne potpirujemo razlike. Međutim, smatram da mediji poput N1, Nove S i Danasa prenose propagandu takozvane blokadne kuvarice, čiji je krajnji cilj upravo podela srpskog društva.

Došli smo do toga da se za slavskim ručkom više ne razgovara o Partizanu ili Zvezdi, već isključivo o tome da li je neko na strani vlasti ili blokadera. Oni koji podržavaju vlast predstavljaju se kao monstrumi, kriminalci i ljudi „krvavih ruku“, dok se druga strana predstavlja kao oslobodilačka i jedina koja se bori za pravdu. U Srbiji je napravljena duboka podela koju moramo da saniramo po svaku cenu.

Šta su studenti i njihovi roditelji mogli da zaključe posle godinu i po dana blokada?

Mislim da je svako čije je dete studiralo u Srbiji, posebno u Beogradu, na najgrublji način shvatio šta znači takozvana autonomija univerziteta. Čak su i studenti koji su učestvovali u blokadama, bez obzira na političke stavove, razumeli da su bili izmanipulisani i pretvoreni u marionete nevladinih organizacija i drugih centara moći.

Foto: Republika

To su shvatili i njihovi roditelji, jer su studenti gubili godinu i stipendije, dok su porodice nastavile da plaćaju stanove u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i drugim univerzitetskim centrima. Istovremeno smo ispali sa Šangajske liste, a pojedinim fakultetima pretilo je da izgube međunarodno priznate licence. Posledice blokada tek ćemo osetiti.

Gde bi, prema vašem mišljenju, trebalo da budu granice autonomije univerziteta?

Napadali su me zbog izjave da Univerzitet u Beogradu treba srušiti do temelja. Kada sam polagala ispit, vratili su mi indeks uz komentar: „Da vam upišemo ocenu pre nego što nas srušite.“ Tada sam objasnila da Srbiji treba državni univerzitet posvećen naukama koje će ovu zemlju održati, unaprediti i služiti njenim interesima.

Autonomija mora da postoji, ali ne može da znači autonomiju od odgovornosti. Ne može biti zid iza kojeg možete da radite šta god poželite, određujete sebi plate, učestvujete u projektima bez kontrole i sarađujete sa onima koji rade protiv interesa Srbije.

Država mora da ima makar finansijsku kontrolu nad fakultetima. I sama radim na univerzitetu i uvažavam svoje kolege, ali smatram da ne mogu da odbacuju svaku odgovornost prema državi i studentima.

Zašto smatrate da su mladi izabrani kao glavni nosioci protesta?

Zato što mladi još izgrađuju sebe, svoje stavove i uverenja. Njihova svest još nije potpuno formirana i autoriteti lakše mogu da utiču na ono što doživljavaju kao istinu. To govorim uz izvinjenje i sopstvenim ćerkama, koje su studentkinje.

Foto: Republika

Kada vlast sukobite sa nečim što javnost doživljava kao čisto, neukaljano i kao budućnost države, stvarate veoma snažan propagandni narativ da je „vlast udarila na studente“. Svako od nas ima nekog studenta u porodici i zato takva poruka lako mobiliše nezadovoljstvo. Simboli poput pesnice i krvave šake već su viđeni širom sveta. Menjaju se boje i oblici, ali služe da objedine propagandu i olakšaju upravljanje masama.

Blokaderi poručuju predstavnicima vlasti da će posle promene morati da beže iz zemlje. Kako doživljavate takve poruke?

Kao pokušaj zastrašivanja i manipulacije masama. Cilj je da se kod ljudi stvori osećaj da niko nigde nije siguran, jer se strahom najlakše upravlja. Tome služe anonimni plenumi, ljudi bez imena i prezimena i navodne izborne liste predstavljene pod šifrovanim nazivima. Mistifikacija izaziva istovremeno radoznalost i strah.

Građani su, verujem, prozreli te namere. Ne može izborna lista ostati tajna do dana glasanja, jer zakon propisuje da mora biti predata sa imenima i prezimenima kandidata i potrebnim potpisima. Kada se lista pojavi, videćemo ko se zaista nalazi na njoj.

Na osnovu čega bi građani trebalo da odlučuju na predstojećim izborima?

Na izborima treba meriti rezultate. Kako Aleksandar Vučić kaže: „Šta je na semaforu?“ Koliko je otvoreno radnih mesta, koliko je izgrađeno auto-puteva, pruga i železnica, šta je urađeno u spoljnoj politici i koliko je Srbija danas bezbednija nego pre 14 godina? To su konkretne i merljive stvari.

Foto: Republika

Građani treba da pogledaju kako žive, u kakve škole odvode decu i koliko im novca ostaje u novčaniku. Kvalitet života trebalo bi da bude osnov na kojem odlučuju.

Blokaderi pokušavaju da izbore predstave kao odluku na život ili smrt, ali izbori treba da budu poređenje rezultata i političkih programa. Sa njihove strane program ne vidimo, već samo mačku u džaku. Ako glasate za mačku u džaku, morate biti spremni da rizikujete budućnost sebe i svoje dece.

Sa druge strane postoje rezultati koji se mogu izmeriti i vizija daljeg razvoja Srbije: nova radna mesta i kompanije, robotizacija i veštačka inteligencija, novi lekovi, lečenje retkih bolesti, putevi i fabrike. Građani treba sve to da izmere i na osnovu toga odluče. Kada izađu na birališta, Srbija mora da im bude u srcu.