Ivana Vučićević: Blokaderski mediji su pozivali na građanski rat

Ivana Vučićević, glavna i odgovorna urednica i direktorka Studija B i predsednica Asocijacije novinara Srbije, bila je gošća 31. epizode emisije "Ozloglašen" kod Predraga Azdejkovića.

U razgovoru je govorila o podelama na medijskoj sceni, odnosu novinarskih udruženja prema napadima na novinare, protestima i blokadama, ali i odgovornosti medija za atmosferu u društvu. Vučićevićeva tvrdi da su pojedini "blokaderski mediji" svojim izveštavanjem podsticali tenzije koje su mogle da dovedu do građanskog rata.

Šta je bio glavni motiv za osnivanje Asocijacije novinara Srbije?

- Pre svega, smatrali smo da postojeća novinarska udruženja ne štite prava svih novinara i da su se prilično politički profilisala. Želeli smo da napravimo udruženje koje neće selektivno reagovati i kojem neće biti važno iz kog medija novinar dolazi.
Za ovih godinu dana više puta smo se oglašavali i kada su bili napadnuti novinari koji nisu naši članovi ili koji dolaze iz medija koji nam nisu bliski. Naš stav je da moramo da reagujemo na svako verbalno ili fizičko nasilje prema novinarima, bez obzira na njihovu uređivačku politiku ili lične stavove. Ne možemo da kažemo da je novinar sam izazvao nasilje zato što je nešto rekao, izneo svoje mišljenje, pokazao fotografiju ili dao komentar. Sloboda mišljenja mora da važi za sve. Upravo je želja da se prava novinara štite neselektivno bila jedan od glavnih razloga za osnivanje ANS-a.

Foto: Republika

Ipak, čini se da UNS i NUNS nisu na isti način reagovali kada su napadani novinari koji im nisu bliski?
- Ne, ni u jednom trenutku. Imali smo zaista vrelu i ružnu atmosferu u kojoj, ako misliš drugačije, gotovo da nisi mogao normalno da hodaš ulicom. Ljudi te prepoznaju, dolaze ispred medija u kojem radiš, kreću verbalni, pa čak i fizički napadi. U takvoj situaciji od UNS i NUNS nismo dobijali nikakvu podršku.
Ministarstvo informisanja je pokušalo da okupi sva novinarska udruženja i medije kako bismo zajedno definisali neka osnovna pravila ponašanja prema novinarima i načine njihove zaštite. Razmišljalo se čak i o tome da novinari dobiju status službenog lica. Na te sastanke dolazila su neka udruženja iz Vojvodine, ali UNS i NUNS praktično nije bilo.
Ruku na srce, na jednom sastanku pojavila se predstavnica UNS, ali se kratko zadržala, a na narednim sastancima više nije bilo njihovih predstavnika. Meni je to bilo vrlo indikativno. Mislim da su time jasno pokazali da ne žele da čuju drugo mišljenje niti da zajedno radimo na onome zbog čega novinarska udruženja i postoje - zaštiti prava svih novinara.

Foto: Republika

Primećujemo i narativ da novinari pojedinih medija zapravo "nisu novinari". Kako je došlo do takve podele?

- To je jedna vrsta kampanje dehumanizacije i diskriminacije. Taj narativ je, pre svega, krenuo od pojedinih opozicionih lidera još u vreme ranijih protesta. Dolazili smo na konferencije za medije Dragana Đilasa i drugih opozicionih lidera, uredno se akreditovali, a oni nam nisu dozvoljavali da uđemo uz obrazloženje: "Vi niste novinari." Dođete sa kamerom da radite svoj posao, a neko vam hladno kaže da izađete jer on smatra da vi niste novinar.
Kasnije je to nastavljeno negativnim komentarima, selekcijom, ismevanjem i brutalnim ponašanjem na društvenim mrežama. Tako je prošla i naša koleginica Barbara, koja je izveštavala sa jednog protesta i govorila o atmosferi linča i nasilja. Nakon toga su je razapinjali na društvenim mrežama, njena izjava je čak pretvorena u pesmu, a kontinuirani pritisak je uticao na to da se praktično povuče iz televizijskog novinarstva i pređe na mirniji deo posla.
To traje dugo, ali je u poslednje vreme došlo do toga da se praktično poručuje da one koji drugačije misle treba isključiti. Posebno mi je bilo teško kada sam u direktnom prenosu gledala novinarku Informera koja prilazi kolegi iz opozicionog medija i traži pomoć jer ne može da se izbori sa ljudima koji su je okružili, a on joj odgovara: "Što ste uopšte došli ovde kada znate da vas ne vole?" To je neljudski. Kada vam kolega traži pomoć, prva reakcija mora da bude ljudska, bez obzira na to iz kog medija dolazi i kakvu uređivačku politiku taj medij ima.

Foto: Republika

Pored tog neljudskog momenta imali smo širenje lažnih informacija i kreiranje atmosfere linča od strane istih medija?
- Imali smo tokom proteklih godinu i po dana nekoliko takvih slučajeva. Objavljena je priča o smrti šesnaestogodišnjeg dečaka koji je navodno brutalno pretučen i nalazio se u kliničkom centru, a ispostavilo se da takav slučaj nije postojao. Kasnije su i sami o tome izveštavali, ali nije bilo jasnog demantija niti izvinjenja koje bi odgovaralo težini prvobitno objavljene informacije.
Drugi primer je priča o zvučnom topu. Bilo je veoma diskutabilno šta se zapravo dogodilo i šta je tom pričom trebalo da se proizvede. Kada pogledate snimke, niko ništa nije čuo, pa se postavlja pitanje kako imate zvučni top bez zvuka. Urađene su i različite ekspertize, ali je u javnosti već bila stvorena atmosfera kao da je sve nesporno dokazano.
Smatram da su takve priče mogle da izazovu građanski rat na ulicama. Kada stvarate atmosferu u kojoj želite krv na ulicama, onda više ne govorimo o demokratskoj političkoj borbi, već o pokušaju destabilizacije zemlje i nečemu što mnogo više liči na anarhiju nego na demokratiju.
Leto 2025. pamtiću po tome što je Beograd u pojedinim večerima izgledao kao Bejrut. Paljeni su kontejneri, napadane prostorije i stvarana atmosfera u kojoj sam se i sama pitala da li je bezbedno da sa decom izađem da prošetam. Živim nedaleko od Vukovog spomenika i bilo mi je neverovatno da gledam da se tako nešto događa u Beogradu.

Foto: Republika

Koliko je međunarodna javnost pristrasna i selektivna kada reaguje na nasilje nad novinarima u Srbiji?
- Od trenutka kada smo osnovali ANS počeli smo zvanično da se obraćamo evropskim institucijama zbog napada na novinare. Maja Sever, koja predstavlja evropske novinare, nijednom nije reagovala. Ruku na srce, jedan parlamentarac iz Slovenije jeste reagovao, tražio je snimke i dokaze i pružio nam punu podršku. Javio se i čovek koji prati slučajeve nasilja nad novinarima i na svom sajtu vodi evidenciju o njima. Dostavili smo mu snimke i materijale, ali posle toga je usledila tišina. To je za mene poražavajuće.
Pokušavali smo da reagujemo i pred domaćim institucijama. U slučajevima nasilja koje je bilo snimljeno i dokumentovano policija je privodila počinioce, ali šta se posle dogodilo sa njima? Pušteni su i danas su na slobodi.
Imali smo i slučaj naše koleginice u Kosjeriću, tokom lokalnih izbora. Ona je sa grupom novinara ostala da izveštava do kasno u noć. Kada su oko pola tri izašli iz zgrade opštine, sačekala ih je grupa ljudi. Koleginicu, majku dvoje dece koja nema ni 50 kilograma, udarali su u glavu, šutirali i gurali. Rekla mi je da se nikada u životu nije osećala tako poniženo i uplašeno, a samo je radila svoj posao.
Znalo se ime i prezime počinioca, policija ga je privela, ali je ubrzo organizovan protest ispred policijske stanice sa zahtevom da ga puste jer je trebalo da ide na nečiji 18. rođendan. To pokazuje do kakvog smo apsurda došli - kao da nije važno šta je neko uradio, već je najvažnije da nesmetano nastavi svoj život.