SRBIJA SE UMIRIT NE MOŽE! Fenomen srpskog prkosa i lekcija koju zapadni centri nikad neće naučiti!
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
Decenijama su verovali da su kroz nametnute narative promenili svest našeg naroda, ali im je 150.000 ljudi na ispraćaju generala Mladića sve jasno reklo.
Foto: ST/Vladimir Lukić, Wikipedia/ Afanasij Scheloumoff
Svaki put kada zapadni centri moći, u koordinaciji s dežurnim kritičarima iz Zagreba, Sarajeva, Prištine i Podgorice, pomisle da su završili posao prevaspitavanja Srba, stvarnost ih lupi kao šamar.
Najnoviji geopolitički potres i stanje potpunog šoka u Briselu i okolnim regionalnim prestonicama izazvala je slika koja je obišla svet.
Više od 150.000 dostojanstvenih, mirnih i pristojnih građana koji su u Beogradu ispratili generala Ratka Mladića na večni počinak poslalo im je jasnu poruku.
LOŠA LOGIKA
Za one koji Srbiju posmatraju samo kroz suve administrativne izveštaje i nametnute presude, ovo je neshvatljiv fenomen. Za one koji je poznaju bit je i biće srpskog naroda, ovo je, dakle, bio logičan izraz istorijskog prkosa.
Decenijama su u srbofobnim krugovima verovali da se identitet jednog naroda može slomiti ucenama, pritiscima i medijskim stigmama.
Mislili su da će srpski narod pokleknuti, pognuti glavu i prihvatiti ulogu večitog krivca koju su mu namenili krojači novog svetskog poretka.
Međutim, istorijska analiza našeg mentaliteta pokazuje upravo suprotno: pritisak kod Srba ne rađa poslušnost, on budi otpor.
Ono što Brisel, Zagreb ili Sarajevo nikada neće razumeti jeste da narod koji se okupio u ovolikom broju nije došao da prkosi radi samog prkosa, već da odbrani sopstveno pravo na pamćenje.
Boj na Mišaru (deo pesme)
Foto: Wikipedia/Afanasij Scheloumoff
"Polećela dva vrana gavrana
sa Mišara‚ polja širokoga‚
a od Šapca‚ grada bijeloga‚
krvavijeh kljuna do očiju
i krvavih nogu do koljena‚
Prelećeše svu bogatu Mačvu‚
valovitu Drinu prebrodiše‚
i čestitu Bosnu prejezdiše‚
te padoše na krajinu ljutu‚
baš u Vakup‚ prokletu palanku‚
a na kulu Kulin-kapetana;
kako pa'še‚ oba zagraktaše.
Tu izlazi kada Kulinova‚
izlazila‚ te je govorila:
"Ja dva vrana‚ dva po Bogu brata‚
jeste l' skoro od donje krajine‚
od Mišara‚ polja širokoga‚
a od Šapca‚ grada bijeloga?
Jeste l' vid'li mlogu tursku vojsku
oko Šapca grada bijeloga‚
i u vojsci turske poglavice?
Jeste l' vid'li moga gospodara‚
gospodara Kulin-kapetana‚
koj' je glava nad sto hiljad' vojske‚
i koji se caru zarekao
da ć' Srbiju zemlju umiriti
i od raje pokupit harače;
da će Crnog Đorđa u'vatiti‚
i živa ga caru opremiti;
i da ć' isjeć srpske poglavice‚
koj' su kavgu najpre zametnuli?
Je li Đorđa caru opravio,
Je l' Jakova na kolac nabio,
Je li Luku živa ogulio,
Je l' Cincara na vatri ispekô,
Je l' Čupića sabljom posjekao,
Je l' Miloša s konjma istrgao -
Je l' Srbiju zemlju umirio?
Ide li mi Kulin-kapetane,
Vodi l' vojsku od Bosne ponosne,
Ide li mi‚ hoće l' skoro doći?
Ne goni li mačvanskijeh krava,
Ne vodi li srpskijeh robinja‚
koje bi me vjerno poslužile?
Kaž'te meni kad će Kulin doći,
Kad će doći‚ da se njemu nadam?"
Al' besjede dvije 'tice vrane:
"Oj‚ gospođo‚ Kulinova ljubo‚
radi bismo dobre kazat glase‚
ne možemo‚ već kakono jeste‚
Mi smo skoro od donje krajine‚
a od Šapca‚ grada bijeloga‚
sa Mišara‚ polja širokoga‚
Viđeli smo mlogu tursku vojsku
oko Šapca‚ grada bijeloga‚
i u vojsci turske poglavice‚
i vid'li smo tvoga gospodara‚
gospodara Kulin-kapetana‚
i vid'li smo Crnoga Đorđija
u Mišaru‚ polju širokome;
U Đorđija petn'est hiljad' Srba‚
a u tvoga Kulin-kapetana‚
u njeg' bješe sto hiljad' Turaka;
Tu smo bili‚ očima gledali‚
kad se dvije udariše vojske
u Mišaru‚ polju širokome‚
jedno srpska‚ a drugo je turska;
pred turskom je Kulin-kapetane‚
a pred srpskom Petroviću Đorđe.
Srpska vojska tursku nadvladala;
Pogibe ti Kulin-kapetane‚
pogubi ga Petroviću Đorđe‚
S njim pogibe trides't hiljad' Turak';
izgiboše turske poglavice‚
po izboru bolji od boljega,
od čestite Bosne kamenite.
Niti ide Kulin-kapetane‚
niti ide‚ niti će ti doći‚
nit 'se nadaj niti ga pogledaj‚
Rani sina‚ pak šalji na vojsku
Srbija se umirit ne može!"
To je narod koji u svojim genima nosi svest o ceni slobode i koji odbija da mu stranci diktiraju ko su mu heroji, a ko neprijatelji. Što su pritisci sa zapada beskrupulozniji, to je srpski odgovor jasniji i masovniji.
Foto: Tanjug /Media Biro/AP/Majdi Mohammed//Vladimir Pori//Czarek Sokolowski
Ovakav veličanstven iskaz narodne volje i nepokolebljivosti direktan je odraz, ali i vetar u leđa politici kakvu Srbija vodi poslednjih godina. Na čelu s Aleksandrom Vučićem, država je uspela da izgradi bedem suvereniteta koji Srbiju drži uspravnom u vremenima globalnih previranja.
Da su na vlasti oni koji su nekada puzali pred stranim ambasadama i bez pogovora izvršavali svako naređenje, Srbija bi danas bila svedena na bezličnu teritoriju bez prava na sopstveni glas.
SAMO HRABRO
Voditi nezavisnu i suverenu politiku znači donositi odluke isključivo u Beogradu, rukovodeći se interesima sopstvenog naroda, a ne željama stranih izaslanika.
U trenucima kada se od Srbije zahteva odricanje od same sebe, aktuelno državno rukovodstvo pokazuje stabilnost i hrabrost, odbijajući da poklekne pred ucenama.
Snaga naroda na beogradskim ulicama i snaga države na međunarodnoj sceni danas deluju sinhronizovano kao jasan dokaz da se Srbija ne može slomiti i da se umirit ne može, kao što kaže stara narodna pesma "Boj na Mišaru" (pogledajte okvir), koju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić.
Bonus video
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Pročitajte i...
Komentari (0)