NA IVICI Dejan Bulatović: Englezi su platili puč 27. marta da bi sačuvali sebe od Hitlera (VIDEO)

Hapšen zbog nošenja lutke Slobodana Miloševića, prebijan, prognan u Francusku, azilant u Parizu, šef kabineta knezu Aleksandru Pavlu Karađorđeviću, opozicioni aktivista, a danas narodni poslanik u redovima vlasti. Dejan Bulatović prošao je toliko političkih lomova da bi od toga mogao da se napiše roman. U razgovoru za emisiju "Na ivici" govori o porodičnoj četničkoj istoriji koja ga obavezuje, o tajnama iz kabineta kneževskog doma u Parizu, o tome zašto je napustio Dragana Ðilasa i zelene, i zašto smatra da je Aleksandar Vučić jedna od najvećih istorijskih ličnosti Srbije. Bez uvijanja.

Koliko je život u ravnici i odrastanje u Sremu oblikoval vaš karakter?

- Mala ispravka: odrastao sam u selu Batrovcima, ne u Šićkim Banovcima, ali drago mi je što su pomenuti jer su mi uvek bili lepi. Što se karaktera tiče, ja sam Srbin iz Crne Gore, preciznije iz Gornjih Rovaca. Moji su bili ozbiljni vojni pregaoci, deda je bio četnički vojvoda u tom kraju. Moji su morali da pobegnu iz Crne Gore jer ih je Peko Dapčević pobio, ostalo je jako malo nas. Od te porodice Bulatovića, te četničke struje, nas je malo ostalo. Ja sam jedino prezime Bulatović u Šidu. Pradeda je bio dobar prijatelj s Dražom Mihajlovićem, imam i lepe slike i lepu ostavštinu iz tog vremena. Ali to nije nešto čime se kitim javno i koristim za profit. To je najintimniji deo mog života. Ono što mi je dato u amanet jeste da se ta priča ne prekine, da se baštini i čuva, i to radim na moj, najintimniji, način.

Foto: Republika

 

Devedesetih ste hapšeni i prebijani, a onda otišli u azil u Francusku. Kako su vas ta
iskustva promenila?

- Kada ste prognani zbog ideologije, to nije stradanje koje prati čoveka, nego ga čini

iskusnijim i plemenitijim. Kada stradate za ideju, to je plemenita stvar. Nije lepo da se to
dešava u jednoj državi, ali kad se desi, vi niste na gubitku. Ja nisam ustuknuo nikad u toj
borbi za demokratske postulate, za sve ono što Srbiju danas krasi. Mlad čovek, meni ne bi
bio problem dati život za ideju. A nisam bio sam u toj tradiciji stradanja: s majčine strane su Šćepanovići, takođe četnička emigracija, ta linija porodice otišla je na Kosovo i Metohiju i tamo je postradala od albanskih terorističkih ruku. Ova druga struja otišla je u Bačku, pa u Srem. To prognanstvo, i sve što se desilo porodici, koja je bila veoma imućna, to je ostavilo trag, ali ne i teret. Nego baš suprotno, da se pobedi istina i da pobedi pravda.

U Parizu ste bili šef kabineta knezu Aleksandru Pavlu Karađorđeviću. Šta ste tamo saznali što se ne zna?

- Ja sam iz Srbije otišao u Pariz na poziv kabineta kneza Aleksandra, dobio punu podršku
Srpske pravoslavne crkve u Parizu i kabineta. Dugo sam radio tamo i imao pristup
originalnim spisima. Između ostalog, tražio sam od kneza Aleksandra, kao šef kabineta, da se vrati državljanstvo knezu i da mu se da diplomatski pasoš, što je tada bio skandal.
Draškovićevo ministarstvo je to ipak omogućilo. Ali ono što je mene zaista fasciniralo bili su originalni zapisi kneza Pavla o poseti Hitleru 1941, pisani na srpskom jeziku. Knez Pavle je otišao Hitleru sa jednom jedinom mišlju: da Srbija bude neutralna, kao Švajcarska. Da ne kolaborira ni na koji način, da nema diplomatske odnose ni s kim dok se rat ne završi. Hitler je u početku prihvatio, bio je srdačan, rekao je, doći ćete sutra, potpisaćemo. Sutra su promenili stav. Hitler mu je rekao: "Tebe su srušili sa vlasti, komunisti su preuzeli sve, napusti zemlju u roku par sati, mi smo u ratu s vama." Knez u svojim zapisima tvrdi da su Englezi ušli sa svojom agenturom i platili ljude da izazovu puč od 27. marta jer su tad Englezi čekali napad na samu Englesku i trebalo im je da se nešto desi na Balkanu. Jugoslavija je bila žrtvovana da bi Engleska bila spašena. To je ono što knez Pavle opisuje i što ja, odabirući na svoju ruku, ovde sada kažem javno.

Foto: Republika

 

Koji je bio presudan momenat koji vas je vratio u Srbiju i u politiku?

- Francuska je bila jako otvorena prema četničkoj emigraciji i prema našem kraljevskom
domu, i ja sam tamo imao dobar i miran život. Ali nostalgija prema Srbiji zamarila mi je oči.
Kada sam se vratio, priznajem da nisam odmah video šumu od dva drveta. Govorili su mi da je Vučić devedesetih bio najveće zlo. I ja sam se tada borio na drugoj strani. Danas, s ove distance, vidim da sam tada grešio. Nije za sve bio kriv Slobodan Milošević, ali to sam tada, kao mlad čovek, nisam umeo da sagledam. Kad sam se vratio, upao sam u priču s Draganom i sa Marinikom, kod kojih sam mislio da je reč o iskrenoj borbi za Srbiju. Grešio sam. Onda je došla ona čuvena rečenica Marinike Tepić o Moroviću, selu pored Batrovaca, i ona laž bez ikakvog osnova. Pokušao sam to da razrešim unutar stranke, razgovarao sam milion puta o tome. Na kraju sam shvatio da oni ne žele pobedu na izborima, da žele prečicu mimo naroda, i da im je jedini cilj novac. Tada sam izašao i javno rekao sve pravim imenima.

Kada ste upoznali Aleksandra Vučića, šta ste shvatili?

- Tek kad sam ga lično upoznao, shvatio sam o kom se čoveku radi, koliko je to čovek koji voli Srbiju. I tada sam shvatio da sam napravio najboljji politički potez u životu onog trenutka kada sam istupio i rekao: "Ne može dalje, mora biti istina." Aleksandar Vučić je uspeo da uradi ono što ni jedan predsednik Srbije, ni kralj, ni iko drugi nije pošlo za rukom: da sačuva Srbiju od svakog od svih strana, a da nema nijednog neprijatelja u svetu. Sjajni odnosi s Kinom, bratstvo s Rusima, dobri odnosi s Evropskom unijom, neverovatni odnosi s Amerikancima, s arapskim i afričkim zemljama. Zamislite da je neko drugi potpisao sankcije Rusima i ušao u tu priču, koliko bismo imali neprijatelja danas. On je zadržao tu samostalnu diplomatiju kakvu nikad nismo imali. Donald Tramp ga citira, i to ne jedanput nego dva puta. To ulazi u istoriju. Buduće generacije će o njemu govoriti kao o Karađorđu, o kapetanu Mišiću. To je veličina koja se sada možda ne vidi u punoj meri.

Foto: Republika

 

Da li je srpska opozicija izgubila kompas ili lidera?

- Izgubili su politiku. Nema političke vizije, nema ideologije. Meni su se mnogi lideri opozicije više puta javljali, pitali me mogu li da napravim susret s Vučićem, da razgovaraju s njim. Mnogi koji sede u skupštini u opozicionim klupama zovu me i pitaju može li nekako da pređu u SNS. Tek tada sam video koliku mizernost tih ljudi i zbog čega ne napreduju. Nema tamo nikakve želje da nešto bude bolje, nema ideologije, nema vizije. Jedini cilj je novac i prečica do vlasti mimo naroda. Ja sam to shvatio i razotkrio na vreme. Stranka slobode i pravde, kad je krenula, imala je dobar put. Trebalo je otvoriti dijalog s predsednikom, izneti program i viziju, tražiti možda buduću koaliciju. Ja sam tada bio jedini koji je podržavao takav pristup. Umesto toga, pobedila je Marinika i njena linija i vidimo gde su sada.

Ko prelazi ivicu pristojnosti u Narodnoj skupštini?

- Opozicija. Ono što se čuje na mikrofonu je loše, ali puno toga ima što se ne čuje, a dešava se svakodnevno. Dođu ispred nas, u lice prete, vređaju, psuju. To su strašne stvari. Predsednik nas stalno opominje da ne uzvraćamo agresivnošću, da ne upadamo u njihove klopke i narative. I nismo. Od nas niste čuli takve stvari. Oni rade to svesno, dolaze u skupštinu s tim zadatkom, i to je ono što govori o kvalitetu te politike. Mislim da bi najvulgarnije i najprikladnije što mogu da kažem o njima jeste da su to ljudi koji su zaobišli intelektualnu genezu. To je za mene najteža optužba.

Foto: Republika

 

Kako komentarišete portal Ko si bre ti?

- Vučić je u politiku uveo nekoliko stvari koje nisu nikad postojale. Legalitet i legitimitet, na
primer: ponovio je beogradske izbore zbog legaliteta i legitimiteta, što niko pre njega ne bi
ni pomenuo, niko pre njega. Sada portal Ko si bre ti. To je obračun s onima koji neće da rade posao. Fabričko podešavanje, vraćanje na osnove. Ko si ti da kažeš ko sam ja, kad si samo obični kriminalac kojeg je narod postavio na funkciju da mu služi. Aleksandar Vučić gine na dnevnom nivou, trči po celom svetu, bori se za Srbiju, pa dođe da rešava tvoj lokalni problem koji si ti trebao da rešiš. To mora da se zaustavi. Portal će pokazati ko radi a ko sedi u kafićima u radno vreme. Neće više biti mesta za one koji misle da su postali bogovi samo zato što su izabrani. Rezervna klupa čeka, doći će mlađi, energičniji i odgovorniji. Srbiji trebaju takvi ljudi, jer ono što je Aleksandar Vučić podigao, neko mora da održava.

BONUS VIDEO